Ovo je priča o
mom prijatelju.
Aleksu sam prvi put
video u troli pre skoro četiri godine, na putu ka Plavom mostu. Izgledao je kao
prosečna skinjara na koju sam navikao u ovom gradu. Volim skinhead pokret,
divim se radničkoj duši koju sa sobom nosi. Mislio sam da je još jedan od
nacističkih idiota koji su preplavili ovaj grad. Spremao sam se da izađem i
pobijem se sa njim, jer na torbi u kojoj je nosio gitaru nije imao nikakvo
obečežje. Mislio sam da je to zbog toga što možda svira u nekom od delova grada
u kojima se ne toleriše rasizam. Na tadašnju žalost, izašao je par stanica pre
mene.
Par meseci
kasnije, došao je na moj fakultet. Spremao sam mu sačekušu sa par drugara iz
kraja. Planirano je da ga nas trojica napadnemo i izmlatimo kao idiota.
No, čudan splet
okolnosti me je doveo do razgovora ispred fakulteta sa njim. Pili smo pivo u
društvu, a kako Filozofski gaji tradiciju argumentacije, rešio sam da čujem
njegovu stranu.
Ispostavilo se da
se slažemo skoro u svemu. Nije bio nacistički bolit. Nije bio patriotski
slepac. nije bi verski fanatik.
Bio je skeptik.
Kao ja.
Preke je naravi.
Poput mene, ponekad. Ne ja, on je preke naravi ponekad. Neiskusan je bio.
Postali smo
prijatelji jer smo bili obojica voljni da činimo sve što je u našoj mogućnosti
da branimo tekovine prezira prema netoleranciji.
Skupa smo se
borili na razne načine protiv desničara svih profila. Zajedno smo stajali u
odbranu sloboda slabih.
Znam da me Aleksa
nikada nije izdao. Znam da nikada nije bio loš ni prema kome. Znam da nije
zaslužio da bude primer vlastima u borbi za desničarsku stvar, u ime dnevno
političkih borbi.
Znam da je moj
Aleksa bio svakog dana moja odstupnica, i moj stub.
Na njega sam se
ugledao, uz njega sam stajao.
I kada sam se
plašio, na njega sam mislio.
Aleksa, čekamo te
sta bilo sa covekom?
ReplyDelete