O kako samo zaboli kada se setim svake linije tvog tela. Kako me izludi od srece svaki tren besa koji osetim. Ti si moja oluja.
Secam se prvog poljupca. I nacina na koji si se zatresla kada smo se razdvojili. Digla si ruke kao da se predajes.
Mislio sam da ces shvatiti sta sam hteo da ti kazem kad sam te poljubio. Ocigledno nisam rekao dovoljno jasno.
Ono sto nisam mogao da kazem recima, trudio sam se da pokazem poljupcem.
Secam se i kada sam se prvi put probudio pored tebe. Bilo je nekako prirodno. Obozavam kako ti smrdi iz usta posle pijanog jutra.
Tesko mi je da zamislim da sedimo na kafi i pricamo o svojim zivotima koje vodimo zasebno.
Kako to da radimo kada smo proveli toliko nasih trenutaka?
A osetio sam se zivim svaki put. Tesko je objasniti tezinu te fraze, "osetio sam se zivim".
Da mi je stalo, malo je reci. Mozda si ti samo faza, ili epizoda, no, sa time se ne mirim lako. Pogotovo sa krajem iste.
Sa jedne strane, znam da sam te povredio, sa druge te ne mogu pustiti. Ne umem. A da te zadrzim ikako manje od onoga kako sam te mogao imati, je neprihvatljivo.
Godinu dana sam ti bio svakodnevnica. Ali si i ti meni. I imam po prvi put za mnogo cime da zalim, jer sam dosao u situaciju da ne zavisi vise od mene sta ce biti. Znam da sam sebican, i da obicni parovi mogu ostajati prijatelji kao da se nista nije desilo.
Za mene je to strasno. Jer me podseca na to da se nisam dovoljno potrudio. I da sam mogao vise, jace, bolje.
I sada sam postao ono sto nikad nisam zeleo biti.
Zaljubljen.