Dragi moj blože

Nakasljao se, bez trunke kajanja, poceo je da pise o jedinom pravomosecanju koje je imao. Ono koje ga je pratilo kroz sve ove godine.
Satira je reč koja mu je bila na ispucalim usnama oblizujuci se po rani u levom kutu gornjeg nagiba.
Nikada nije naučio da piše pesme. Njegov prijatelj, nekadašnji ljubavnik i muza, zavid, zavist i zamor. Zbog njega. Kao kada ljubavnici dele iglu. Ubrizgavajući jedno drugom opojnu smrt sa setnom srećom u pogledu želeći život u jednom trenutku nebitnosti sveta. Teško je napustiti sve to. Kada nesreća jeste pokretač svega što jeste najsretnije poput deteta koje se osmehne novorođenom roditelju.
I onda počne sve jači ritam u tonu muzike, preskakajući sva pravila pisanja.
Ti si na kraju dana sve što ja imam.
Kada svi odu, ostaćemo ti i ja.
Ti jesi jedina stvar koja će me sigurno nadživeti.
Ti si sam svedočenje da sam postojao.
Možda niko neće znati ko sam bio, ali ćeš ti znati ko je ostavio trag na svakom slovu tastature.
Da li si umetnost?
ko će ga jebeno znati?
Da li si ti onaj kog će čitati neki kasniji?
koga boli kurac.
Da li će reč kurac biti problematična?
...daj da ostavimo još koju...pička, kurton, govno, sranje itd...

Dragi moj blože.