Ceo grad se pretvorio u jedan veliki obris. Sećanja, sećanja, samo sećanja. Auti su postali potpuno nebitni. Pešaci nikada nisu ni bili. Oni se okreću, jer misle da žive u trenutku. A ne shvataju da su već odavno mrtvi. Žive od pozajmljenog vremena, pozajmljenim novcem.
Zato volim groblja. Iskrena su.
Ne brinem o novcu, on će uvek biti tu. Ne brinem ni o tuđim emocijama. One će uvek biti tu. I nije bitno šta drugi misle o meni. Drugi će uvek biti tu. Osim jedine dve osobe koje me znaju. Obe su otišle da se nikad vise ne vrate.
Oni koji misle dobro o meni će biti zadržani.
Oni koji me znaju, otići će.
Oni koji moraju da ostanu, će kad tad saznati.
Do tad, ostajem tu. Zato volim groblja.
Iskonska su.
No comments:
Post a Comment