Prica o Asus timu

 Uroš je otišao u petak. Bilo je tries dva stepena i sunce je peklo gore nego na površini istog. Nosio je preuske pantalone, kao Aleksandra, koja je čekala da ispuni njegove male cipele. Cipelice takoreći.

Ivan je i dalje pokušavao da nauči kako se prave nalozi za onaj drugi servis. Zaboravio je da Uroš odlazi pa je u pet i dvadeset doneo flašu vode. Zatekao je prazne stolice i isključene računare. Na tastaturi je zatekao roze ceduljicu sa veb adresom na jutjubu koja je vodila do pesme ’Dunavom još’ od Jugrupe. I propratnu poruku:’Crkni ustašo, sad ti mogu reć’. Sve ćirilicom, osim U.

Sa suzom u očima se izlogovao sa računara i polako krenuo ka vozu koji će naredne dve godine biti na svakih sat vremena jer u Srbiji vreme teče sporije od ostatka sveta, pa se poslovi poput zamene pruge na 20km dužine rade 2-20 godina. Temeljno.

Kaća je bdila nad svojim bi-ajem.

Slavica je tačno u 5 istrčala sa trećeg sprata zgrade, jureći da čeka narednih 15 minuta autobus kojim će potonjih sat ipo vremena ići do svog tadašnjeg doma. Nije se pozdravila sa Urošem jer će se svakako sresti opet pošto se svi Bosanci znaju među sobom i ne mogu pobeći jedni od drugih. U Bosni se pruga radi još temeljnije. Treba tek videti puteve.

Jelena je bila na odmoru.

 

Uroš je bio sposoban čovek. Kao mlad se zavetovao da neće raditi u politici, verovao je u meritokratiju gde najsposobniji dobijaju najadekvatnije uloge. Ljubav prema zemlji pored one u kojoj se rodio ga je primorala da ostane tu i da svoj maksimum.

 

Trideset godina kasnije, vratio se u Preduzeće kao predsednik opštine Čajetina.

 

Ušao je kroz hol zgrade, izvadio svoju prašnjavu karticu na kojoj je još uvek bila u obrisima slika njegovih lokni i pokazao je Dači koji je bio vezan lancem za pod. Dača je podigao pogled i skoro kao čovek zaustio:’Kuprese, vratio si se!’.

Uroš ga je pitao more li se i nastavio do stepenica.

Uhvatio je gelender, skoro kao da miluje starog ljubavnika, čežnjivo gledajući ka vrhu zgrade kao ka poziciji predsednika svoje Republike. Korak po korak se uspeo do trećeg sprata, karticom prešao preko senzora i čuo klik. Veki je još uvek bila tu za pultom.

Čula se graja sa kraja prostorije. Kako se primica svom starom mestu, Kosovu, graja je bila sve jača. Ali ljude nije video.

Došao je do svog radnog mesta, prvo ugledajući Kaću kako još uvek sisa elektronsku cigaru zureći u biaj. Pored je bila Slavica koja je držala četiri slušalice na glavi i mahnito pričala. Aleks je glancala ostatak ekrana samsunga s7 edž. Poslednja uspomena na davnu ljubav. Telefon je izgoreo jer je pukla baterija. Ali staklo je bilo tu...

Ivan je stajao okrenut ka zidu i pokušavao da mu objasni kako funkcioniše čakra.

Na njegovom stolu je stajala tona kopija te poruke sa jedinim latiničnim U koje je Uroš ikada napisao.

Za Jeleninim stolom je stajao kasetofon sa kog se čula ta graja.

’Uroše!’, zausti Ivan, ’pa koliko si ti na pauzi jebote?!’.

Začuđeno ga je gledao Uroš dok je ovaj pokušavao da donese bar jednu stolicu koja je cela.

’Ajde, zakopani smo pozivima iz Srbije, to je tvoj rejon.’.

 

’Jelena je još uvek na odmoru.’

...