Osvrcem se celog zivota. Zbog sebe, vise nego zbog drugih ljudi.
Nemam straha prema proslosti. Nemam srece za buducnost. Neka vrata su ostala zatvorena iza mene. Neko je znao da se necu vracati. Koracam dignute glave i pogleda u napred dok me vetrovi sibaju po licu. Cujem nepoznate zvukove koji se prelamaju kroz moje stope. Okrenem se da bih video odakle sam poceo. Ali koraci se gube u magli. Gledam svoje misli koje teku pored mene, pruzam ruku da bih ih uhvatio, ali poput koraka, neuhvatljivi su. Idem ispred sebe, posmatrajuci ljude kako me primecuju, ali su im lica samo poznata, sva podjednako.
Cujem poznat glas.
-Kuda idemo danas Mare...
Nastavljam dalje, sireci vidike. Vreme je promenjivo. Prolecu slike svih dogadjaja kojih se ne secam pored mene, dok se upinjem da spazim i jednog. Kao ringispil.
Drzim nekoga za ruku, ali ga ne mogu videti, znam da je tu. Osecam ga. Osecam.
-Gde ces Mare...rece poznati glas kroz distorziju koraka
Nema nikoga, samo ruka i obris osobe.
-Tu sam, to moras znati...
Vidim vrata kroz daljinu. Nema niceg sem vrata. Ruka me steze sve jace, nezno. Pouzdano, ljubavnicki.
Ne znam gde sam, ali znam da ne lutam. Nije san, jer nisam zaspao istinski nikada.
Uvek je korak ispred mene. Prokleti korak. Sve sto me sprecava da budem na pravom mestu je taj jedan korak koji se ispreci ispred mene.
Osecam ljubav. Nesigurnu. Ta ruka me podseca na nju.
Zbog tog koraka ne znam da li vrata idu ka meni ili ja njima.
Jos jedan osvrt iza sebe pre nego sto uhvatim kvaku.
Neko me je pretekao. Usplahirenost. Treperenje.
-Volim te, kao nikoga ranije. Ti si moj jer sam ja tvoja. Tvoja sam jer si ti moj. Vise ne moras da se osvrces.
-Zbog cega si cutala, rekoh voljenom glasu.
-Jer sam tu da te cutke uvek drzim za ruku, a prijatelji tu da ti pomognu da nadjes put.
Zakoracao sam kroz vrata.
-Stigao si. Dobrodosao na svoj rodjendan prijatelju, rece poznati glas.
Nemam straha prema proslosti. Nemam srece za buducnost. Neka vrata su ostala zatvorena iza mene. Neko je znao da se necu vracati. Koracam dignute glave i pogleda u napred dok me vetrovi sibaju po licu. Cujem nepoznate zvukove koji se prelamaju kroz moje stope. Okrenem se da bih video odakle sam poceo. Ali koraci se gube u magli. Gledam svoje misli koje teku pored mene, pruzam ruku da bih ih uhvatio, ali poput koraka, neuhvatljivi su. Idem ispred sebe, posmatrajuci ljude kako me primecuju, ali su im lica samo poznata, sva podjednako.
Cujem poznat glas.
-Kuda idemo danas Mare...
Nastavljam dalje, sireci vidike. Vreme je promenjivo. Prolecu slike svih dogadjaja kojih se ne secam pored mene, dok se upinjem da spazim i jednog. Kao ringispil.
Drzim nekoga za ruku, ali ga ne mogu videti, znam da je tu. Osecam ga. Osecam.
-Gde ces Mare...rece poznati glas kroz distorziju koraka
Nema nikoga, samo ruka i obris osobe.
-Tu sam, to moras znati...
Vidim vrata kroz daljinu. Nema niceg sem vrata. Ruka me steze sve jace, nezno. Pouzdano, ljubavnicki.
Ne znam gde sam, ali znam da ne lutam. Nije san, jer nisam zaspao istinski nikada.
Uvek je korak ispred mene. Prokleti korak. Sve sto me sprecava da budem na pravom mestu je taj jedan korak koji se ispreci ispred mene.
Osecam ljubav. Nesigurnu. Ta ruka me podseca na nju.
Zbog tog koraka ne znam da li vrata idu ka meni ili ja njima.
Jos jedan osvrt iza sebe pre nego sto uhvatim kvaku.
Neko me je pretekao. Usplahirenost. Treperenje.
-Volim te, kao nikoga ranije. Ti si moj jer sam ja tvoja. Tvoja sam jer si ti moj. Vise ne moras da se osvrces.
-Zbog cega si cutala, rekoh voljenom glasu.
-Jer sam tu da te cutke uvek drzim za ruku, a prijatelji tu da ti pomognu da nadjes put.
Zakoracao sam kroz vrata.
-Stigao si. Dobrodosao na svoj rodjendan prijatelju, rece poznati glas.
No comments:
Post a Comment