Pederski prajd

Film Parada je za mene bio los dokumentarac. Ne zbog toga jer nije verodostojno prikazao dogadjaje koji su se desili vec zato sto autori nisu znali ili bili voljni da prikazu realno stanje. Opet, ne mogu biti nefer prema filmu. Jer nas niko,koliko mi je bilo poznato,nije pitao.
Prajd 2009. je trebalo da bude sestrinska prica Zagreb prajda. Ovom prilikom necu prenositi genezu,okolnosti ili epilog prajda 2009. Osim onog koji je ocigledan. Policija na celu sa Dacic Ivicom nije zelela da nas cuva. Policija,danas sa jednim od nas,nije htela da nas cuva. Tada sam bio deo grupe koja je zelela da izadje na ulicu bez obzira na sve.
Ali okolnosti su bile drugacije.
Tog dana kada smo mogli prvi put od 2001. da izadjemo na ulice, vec smo znali da je prethodni dan oko 7,zvanicno ministar MUP javio da ne moze da vrsi duznosti koje su mu date po ustavu. Koliko god kontroverznom moja naredna tvrdnja bila,podrzavam tu tezu kao anarhista,jer mi daje alibi da je koristim za obracun sa onima koje smatram legitimnim metama.
Ali tada,imajuci u vidu okolnosti,situacija nije bila prijatna.
Te godine su mi napali sestru u skoli zbog mog angazovanja i njenog glasa protiv diskriminacije. U pitanju su bili pripadnici pokreta 1389.
Mene su u najmanje 20 navrata pokusale da napadnu organizacije Obraz,1389,Nasi,Nacionalni stroj. Na cast mi je sto ih nikad nije bilo manje od 3. I nekoliko puta sam sa ponosom uradio zle stvari prema njima. Ne kajem se. Danas bih koristio oruzje.
Te 2009.,mogu reci da smo bili izdani. Ne zelim imenovati nikoga (Ivica Dacic).
Ali 2010. smo dobili priliku. Da se setamo. Jer je to bilo jedino sto smo zeleli(opet,bio sam deo krugova kojim to nije bilo ni izbliza dovoljno).
I onda se setim Nikole Koje koji hoda iza mene u neverici dok se hoda pored one ruske crkve i skrece ka SKC kroz Masarikovu. Sok bombe se cuju i panika na motorolama drotova.
A drotovi ti jebu mater sto za 400din moraju da rade svoj posao.
Svoj posao.
A ja na liniju stavljam svoj obraz i lik. Ime i prezime. Porodicu.
Da ne pricam o tome da su do tog prajda mnogi moji prijatelji vec napustili zemlju koji su zeleli da ucine boljom.
Majda,Dusane,Milice(mnozina)Marija(nisam uspeo da ti cestitam na vencanju al ste prelepi),i ostali koje sam zaboravio.
Hvala vam.
Jer je zahvaljujuci vama Beograd postao malo manje tudj.