Cetiri studenta

Četiri studenta na filozofskom fakultetu. Traže utehu u hladnoj noći. Radijator ne radi, ali osmeh ne nedostaje. Glavna preokupacija je hrana i da li iskoristiti crkavicu od donacija za preživljavanje noćne smene do jutra. Dilema koja ih mori je gde spavati, da li tamo gde je veći broj ljudi, ili tamo gde je najmanja šansa da po deseti put budu probuđeni ne bi li se blokada održala i narednog dana. Svaki tren je nova pobeda. U društvu sebičnog, mikro svet koji stvaraju je trenutak istinske zajednice neopterećene tegobama svakodnevnice. To veče je poput fotografije. Boje naših aura razlivaju se poput akvarela. Kokteli emocija prolaze poput vrtloga kroz naša krhka tela. Poenta je negde između želje da promene svet i nade da se ništa neće desiti. Za tih deset dana su prošli sve i svašta. Neki su se poznavali od ranije, većina se upoznala tokom blokade. Pali su neki smuvovi. Nanjidesuka. Dodeshitaka. Ogenkidesuka. Oyasuminasai. Nisam siguran šta sve ovo znači. No, verovatno se dublji smisao krije negde iza jupitera.

Devojka sa čardaš nogama je zamenjena patuljkom sa perom u kosi.

Sasvim prigodno se kroz zvučnike netbuka čula pesma ’’Save tonight’’. Patuljak se osetila kao da je u nekom filmu.

Bujice ideja potresaju mlade umove. Entuzijazam kroz bojazan da će ovaj trenutak proći neopaženo. Ta uska grupa povezanosti i nove porodice koje se rađaju na svakom koraku. Nije bitno šta će biti sutra. Danas žive kao da sunce ne izlazi.

Nema dozvole uplitanja okoštalih umova opterećenih racionalnim i dostižnim. Ovo je san o nemogućem. O nečemu što su njihovi roditelji odavno zaboravili. Nešto što nikome sem njih nije bitno više.

Solidarnost je osnovna vrednost. Empatija je najviše osećanje. Pomoć je ta spona koja spaja dodire i sentimente.

Okviri koji postoje van ove blokade ne odgovaraju potrebama ta četiri studenta. Najobičnije aktivnosti, poput pranja zuba pred spavanje, se obavljaju na podu ženskog wc-a, bez histeričnog pogleda robova rodnih predrasuda.

Fakultet je posle mnogo godina postala multifunkcionalna zgrada. Rađa se kreativnost u upotrebi. Ne postoji pogrešan način da se iskoristi sav potencijal institucije koja je nekada davno služila studentima.

Javlja se istinska autonomija mladosti. Komunikacija je dvosmerna, studenti podučavaju jedni druge, na desetine radionica. Prvi put otkad su na fakultetu, stvarno su kolege. Kolegijalni. Ne suprotstvaljeni, ne zarobljeni, prihvaćeni, slobodni da kažu kako i šta misle. U mogućnosti da se bave svim što ih vuče da saznaju. Bez imperativa ispravnosti i bezgrešnosti. Oni su global na lokalu, sposobni da imitiraju ceo svet precizno. Uz sve mane i vrline.

Shvataju polako šta univerzitet mora biti. Učionice su postale poželjna mesta, posle početnog entuzijazma za neradom. Ali autoriteti profesora žsu redefinisani. Odbija se novi sistem srednjoškolizacije visokog obrazovanja.

Stvara se humor razumljiv samo učesnicima blokade.

I najbitnije od svega, spontanost.

A da, nastaje i ovaj tekst.