Osmeh

Svako pravi izbore, neki su bolji, neki losiji. U treutku kada napravimo izbor, pokusavamo da uvidimo sve moguce scenarije koji iz svih mogucih izbora mogu nastati.
A onda pocinje zivot sa posledicama izbora koji smo prihvatili, svideo nam se on ili ne.
Kontempliranje o tome sta i kako bi moglo biti, kako i kada ce biti, je pokusaj pojedinca da kontrolise stvari nad kojima nema kontrolu. A i kontrola sama po sebi je pokusaj da se utice na faktore koji su van naseg domasaja.
Pokusavam to da odstranim kod sebe. Ne kao budisti koji tripuju egoisticki pristup filozofiji u nadi da ce ih odstranjivanje volje uciniti voljnima.
Pokusavam da uradim nesto sto ce me lisiti zelje da imam kontrolu nad onime sto mi ne pripada, da se oslobodim emocija na onim mestima gde im nije mesto.
A zivot je jedna igra faktora koji se poklope ili ne poklope.
Neke lepe stvari se dogadjaju u trenucima kada za njih nismo spremni. I one lose. Jednostavno, zivot ne ceka. On ide dalje, ima sopstvenu internu logiku. Najbolje sto mozemo da uradimo je da guramo svoje, i pokusavamo da pronadjemo neki trenutak u kom ce se ono sto zelimo poklopiti sa onim sto se desava.
Nema pravih odgovoroa. To je nekako objektivna istina. Sve je tacno onako kako mora biti.
Dugo mi je bilo nejasno. A sada se negde mirim sa tim.
Nekako je oslobadjajuce isto koliko i strasno tesko pomiriti se sa time.
I svi imamo onaj kutak u koji ne dozvoljavamo nikome da udje.
Jer tu ima previse stvari koje nas cine nesigurnima, slabima, dobrima, ili losima.
Najbolnije stvari su one koje precutkujemo sa osmehom.