Nekad se stvari dese nepredvidjeno. Usetaju se u zivot,sacekaju kod prve okuke. I ostanes zatecen. Zaklecaju kolena. Odbrambeni mehanizam je to.
Nema saveta za zivot. Jednostavno nema prave odluke. Ne mozes protiv sebe. Svi potezi su uzaludni. Samo se probudis u drugoj realnosti.
A najteze je objasniti sebi.
I nista ne pomaze. Sve sto se radi je odlaganje neizbeznog.
Tu smo jednaki. Jer smo sami u tome.
Na trenutak se sjedinjavamo u zbunjenosti.
Otkud znam.
Nisam siguran ni o cemu pisem.
Osecaj je krajnje vantelesan.
Kao da je voljena osoba upravo isetala iz prostorije.
No comments:
Post a Comment