Marko Lazovic

Dragi Marce.
Nisam imao novaca da ti platim poklon u obliku materije. Stoga ti pisem ovu propagandnu poruku. Uz ritam bubnjeva koje cujem dok ti Mare sere nesto.
Ne znam sta.
Da me jebes. Ali mozes ako zelis. Jer ti jeste dan rodjenja. Jebeni skoro trideseti put.

Porodica je osuda. nesto sto ne mozemo menjati. Koga zakacis, sa njim si. Kao hapeve. Ili kondilome, sa daljom familijom, posto se pojavljuje iznova redje. Ali je gadno svaki put.
Prijatelji su nesto sto se bira. Pravih i dugotrajnih nemamo mnogo za zivota, pogotovo kada je zivot kratak poput nasih. Mojih dvadesetih, tvojih previse.
No, zelim ti reci par stvari dok se veselis sa ostalim musterijama pored mene.
Za me si jedno od prvih secanja u nasoj zgradi. Ali svakako najznacajnije.
Nikad nisam imao instituciju starijeg brata. Nisi se pokazao kao preterano dobar u toj poziciji, jer se nikad nije desilo da sam mogao da kazem da ako me neko dira, da ce me Laki stititi.
Ali si mi podario neke druge stvari. Dao si mi osecaj sigurnosti uprkos svim nedacama koje je nas odnos podneo.
Znao sam da sta god da se desi, koje god reci izgovorim, da ces me docekati otvorenih ruku kao da sam prvi put pred tobom.
Mozda mi nisi bio stariji, ali jesi mi bio brat. Dao si mi motiv da se borim za nekoga ko ce mi biti mozda nekada stran ali zbog koga cu prevazici sve nedace da mu se nadjem.
U krajnjoj liniji, zbog koga cu se potruditi.

Sretan rodjendan. Ko zna koji