moj beograd

Вечерас сам први пут пољубио коцку у Скадарлији. Била је излизана од свих пољубаца пре мене. Свих боема попут мене у вековима прије мене. Тада Срба хвалабогу није било. Не као оних који на мејнстриму певају о дисидентности.Мој Београде, био си метропола, довољно битна да малоумници не морају певати о твојој грандиозности. Грандиозност си исијавао.

Данас је најгори део тебе управо онај који прича о томе да је Београђанин. Такви су ме осрамотили претходних 15 година. Можда и 20. Не сећам се довољно.

Знам да је овај град био широке руке. Толико широке да није било битно како се зовеш и да ником твој нагласак није био битан. Да си могао да живиш како си хтео и да те нико не осуђује.

Знам да људи који се и данас брину о чистоћи улица нису људи који причају београдским нагласком. Али смо Београђани више од свих. Јер о нашем граду и његовој репутацији бринемо највише.

Београђанин је остао град дођоша. И Дођош јесам. Јер се нисам уљуљкао на Дорћолу у илузији да сам одувек ту. Већ да сам затекао руину коју су Београђани пре мене оставили бацајући смеће у блоковима, пишајући комшијама под прозор, урлајући бебама док сањају.

Београду хвала. Београђани напоље.