Nekada znamo biti tako brižni jedni prema drugima. Toliko mekani u dodirima. Melodični u rečima. Iskreni u pokretima. I ponavljamo iste stvari na toliko originalne načine. Poljupci u sred koraka. Dodirivanje nosom kad je hladno. Dečija ruka na licu, to nezgrapno maženje. Ruka u ruci kad je najteže.
Strašno mi je kad se setim sebe strašnog. Kad se setim da u meni svaki dan čuči jedna strašna stvar koja izbije. Ne znam ni kad. Mogu samo da je naslutim. I samo izbije.
Onda se setim da nisam ništa drugačiji od ostalih.
Da je čovek sposoban za neverovatne podvige i pomoć drugom. Koliko i bezočnom nanošenju patnje iz prostog zadovoljstva. Ili potpuno rezigniran. Ne znam šta je gore.
Tad zaplačem.
Onda postanem katatoničan.
Zatim napišem ovo.
Strašno mi je kad se setim sebe strašnog. Kad se setim da u meni svaki dan čuči jedna strašna stvar koja izbije. Ne znam ni kad. Mogu samo da je naslutim. I samo izbije.
Onda se setim da nisam ništa drugačiji od ostalih.
Da je čovek sposoban za neverovatne podvige i pomoć drugom. Koliko i bezočnom nanošenju patnje iz prostog zadovoljstva. Ili potpuno rezigniran. Ne znam šta je gore.
Tad zaplačem.
Onda postanem katatoničan.
Zatim napišem ovo.
No comments:
Post a Comment