Nacionalizam je po pravilu slep. Tup I plitak, poput malog deteta, nestrpljiv je da uzme stvari u svoje ruke. Razume stvari na emotivnom nivou I sve što napipa procesuira kroz tu prizmu.
Tumara kroz mrak I vakuum koji je sam raščistio, bez obzira prema okolini. Ne zato što je zao, već zato što ga goni glad I beda. Ali jeste zao. Maliciozan.
Nema mnogo logike u nacionalizmu. Spominjao sam to ranije. Nacionalizam je slep jer maši sopstvenu poentu. Ta navodna ljubav prema onome što smatra sopstvenim narodom je ništa do narcisoidnost iza koje se krije istinska mržnja, duboki prezir sopstvene okoline. Nesposobnost da se dostigne čistoća naroda u zamišljenom sistemu vrednosti pojedinačnog nosioca nacionalizma je uzrok te prikrivene mržnje.
Ajde hipotetički da zamislimo Nikolu Pašića, Šešelja, Vučića I Selakovića kao lozu prošlih , sadašnjih I budućih nacionalizama. Jedina očigledna razlika je u tome što je očigledan odnos proporcionalnosti rasta kukavičluka I smanjenja sposobnosti da se realnost procesuira na političkom nivou. Ono što je manje vidljivo je to da bi se posle dvadesetak minuta proveednih u istoj prostoriji vrlo verovatno pobili, pod uslovom da smo im dali zadatak da napišu pet poželjnih osobina po njihovom mišljenju, idealnih Soraba. Ko god prvi počeo da čita svoj spisak, do treće stavke bi bio osporen od strane drugih nacionalista. I demonstracija mržnje prema najbližim pripadnicima svog naroda bi počela. Pašić je pisao satirično (kontekstualno, prim. aut.) o pripadnicima svog naroda, druge vere, Šešelj je minimaksimalizovao kašiku kao nacionalno oružje, Vučić je pravni završio na tribini Marakane, Selaković iza kamere gađa studente vodom iz Hrvatske.
Primetnim li je opadanje broja saučesnika kroz vreme? Postoji jedno pravilo kada su u pitanju pokreti radikalnih ideja. Ekstremnost m.o. je po pravilu obrnuto proporcionalna broju saboraca. To je način da se stvori iluzija čistote onih koji te ideje promovišu.
Istovremeno, ako ukrstimo takav model ponašanja sa time da nacionalizam uvek usamljen, jer je izgrađen na konstantnom strahu od 'drugog', vidimo da je donekle perpetuum mobile. Dokle god je uspešan u tome da drži ruke na očima.
Ljubav prema svom narodu je oksimoron. Statistički gledano, ljudi su jednostavno ljudi. U sto procenata slučajeva. A ljudi su kontekstualno govna. Samim time, evo zašto sam spomenuo statistiku, verovatnoća da će te zajebati pripadnik tvog naroda je neuporedivo veća od one da će te zajebati neko iz plemena sa kontinenta na kom ne živiš. Ali, nacionalista je slepac jer upravo tu nepogrešivu činjenicu ne uspeva da vidi pred nosom, celog života, kroz sva životna iskustva, konstantno.
Stoga, reći ću ja ono što je nepopularno, ali jebiga, nepobitno.
Najdublje prezirem upravo onaj narod koji me okružuje. I to su sticajem okolnosti Srbi većinski. Ne zato što su loši, već zato što su, jebiga, ljudi. Niko mi vise nepravde za života učinio nije. Ne zato što su loši, već zato što statistički niko vise prilika nije imao.
Tako je I tebi, I onom do tebe, I onima koji ovo neće pročitati. Svima je tako, samo se etiketa menja.
Zato je nacionalizam slep I glup. Ohol I najštetniji upravo za one koje proglašava voljenim.
I zato, želim da zadavim sve koji se doživljavaju ljubiteljima svog naroda.
Jer onaj koji kaže da samo voli svoj narod a ne mrzi nikoga, to čini samo zato što je ili suviše velika pička da prizna svetu istinu, ili čeka da neko okrene glavu ne bi li ga ubio u paničnom strahu od drugačijeg.
Tumara kroz mrak I vakuum koji je sam raščistio, bez obzira prema okolini. Ne zato što je zao, već zato što ga goni glad I beda. Ali jeste zao. Maliciozan.
Nema mnogo logike u nacionalizmu. Spominjao sam to ranije. Nacionalizam je slep jer maši sopstvenu poentu. Ta navodna ljubav prema onome što smatra sopstvenim narodom je ništa do narcisoidnost iza koje se krije istinska mržnja, duboki prezir sopstvene okoline. Nesposobnost da se dostigne čistoća naroda u zamišljenom sistemu vrednosti pojedinačnog nosioca nacionalizma je uzrok te prikrivene mržnje.
Ajde hipotetički da zamislimo Nikolu Pašića, Šešelja, Vučića I Selakovića kao lozu prošlih , sadašnjih I budućih nacionalizama. Jedina očigledna razlika je u tome što je očigledan odnos proporcionalnosti rasta kukavičluka I smanjenja sposobnosti da se realnost procesuira na političkom nivou. Ono što je manje vidljivo je to da bi se posle dvadesetak minuta proveednih u istoj prostoriji vrlo verovatno pobili, pod uslovom da smo im dali zadatak da napišu pet poželjnih osobina po njihovom mišljenju, idealnih Soraba. Ko god prvi počeo da čita svoj spisak, do treće stavke bi bio osporen od strane drugih nacionalista. I demonstracija mržnje prema najbližim pripadnicima svog naroda bi počela. Pašić je pisao satirično (kontekstualno, prim. aut.) o pripadnicima svog naroda, druge vere, Šešelj je minimaksimalizovao kašiku kao nacionalno oružje, Vučić je pravni završio na tribini Marakane, Selaković iza kamere gađa studente vodom iz Hrvatske.
Primetnim li je opadanje broja saučesnika kroz vreme? Postoji jedno pravilo kada su u pitanju pokreti radikalnih ideja. Ekstremnost m.o. je po pravilu obrnuto proporcionalna broju saboraca. To je način da se stvori iluzija čistote onih koji te ideje promovišu.
Istovremeno, ako ukrstimo takav model ponašanja sa time da nacionalizam uvek usamljen, jer je izgrađen na konstantnom strahu od 'drugog', vidimo da je donekle perpetuum mobile. Dokle god je uspešan u tome da drži ruke na očima.
Ljubav prema svom narodu je oksimoron. Statistički gledano, ljudi su jednostavno ljudi. U sto procenata slučajeva. A ljudi su kontekstualno govna. Samim time, evo zašto sam spomenuo statistiku, verovatnoća da će te zajebati pripadnik tvog naroda je neuporedivo veća od one da će te zajebati neko iz plemena sa kontinenta na kom ne živiš. Ali, nacionalista je slepac jer upravo tu nepogrešivu činjenicu ne uspeva da vidi pred nosom, celog života, kroz sva životna iskustva, konstantno.
Stoga, reći ću ja ono što je nepopularno, ali jebiga, nepobitno.
Najdublje prezirem upravo onaj narod koji me okružuje. I to su sticajem okolnosti Srbi većinski. Ne zato što su loši, već zato što su, jebiga, ljudi. Niko mi vise nepravde za života učinio nije. Ne zato što su loši, već zato što statistički niko vise prilika nije imao.
Tako je I tebi, I onom do tebe, I onima koji ovo neće pročitati. Svima je tako, samo se etiketa menja.
Zato je nacionalizam slep I glup. Ohol I najštetniji upravo za one koje proglašava voljenim.
I zato, želim da zadavim sve koji se doživljavaju ljubiteljima svog naroda.
Jer onaj koji kaže da samo voli svoj narod a ne mrzi nikoga, to čini samo zato što je ili suviše velika pička da prizna svetu istinu, ili čeka da neko okrene glavu ne bi li ga ubio u paničnom strahu od drugačijeg.
No comments:
Post a Comment