Znao sam da ću kad tad pasti. Da će se desiti onaj momenat u kom neće biti ničega sem straha, tuge,žali i želje. Nostalgije. Samnice i samosazaljenja. Te uzasne emocije koja prožima svaki deo tela i bića. Kao zatvorenik sopstvenog uma.
Svaki dan sam obilazio kapiju sa ključem. Stavio ga u bravu i otkljucao. Otvorio vrata. Spustio pogled pre nego što bih ugledao šta me čeka.
Smatrao sam se nedostojnim sveta. Odvratnim čudovištem koje mora biti zaključano da ne bi pokvarilo svet.
Prvi put sam stavio ključ u bravu. Okrenuo ga. Otvorio kapiju. I digao pogled.
Ispred mene je bilo ogledalo. Toliko dugo se nisam pogledao u njemu.
To sam bio ja. Isti kao pre tri godine. Malo više sed. Ali to sam bio ja. Lep. Snažan. Sa osmehom.
To je isti onaj momak koji je pisao srcem. Istim srcem koje su ubadali duboko. Iz kog je tekla gusta crvena reč.
Da.
Ja sam Ivan. Ne epitet.
Svaki dan sam obilazio kapiju sa ključem. Stavio ga u bravu i otkljucao. Otvorio vrata. Spustio pogled pre nego što bih ugledao šta me čeka.
Smatrao sam se nedostojnim sveta. Odvratnim čudovištem koje mora biti zaključano da ne bi pokvarilo svet.
Prvi put sam stavio ključ u bravu. Okrenuo ga. Otvorio kapiju. I digao pogled.
Ispred mene je bilo ogledalo. Toliko dugo se nisam pogledao u njemu.
To sam bio ja. Isti kao pre tri godine. Malo više sed. Ali to sam bio ja. Lep. Snažan. Sa osmehom.
To je isti onaj momak koji je pisao srcem. Istim srcem koje su ubadali duboko. Iz kog je tekla gusta crvena reč.
Da.
Ja sam Ivan. Ne epitet.
No comments:
Post a Comment