Koreni

Autoput je bezličan obično. No jedan nije. Kad prodjete Postojnu, ide jedna okuka. Počinje blagi pad. Auto želi da ubrza. Otkad se sećam tog puta,uvek mi srce zaigra. Ubrza. U stomaku leptirići. Kao kad sam prvi put poljubio ljubav. Sa leve i desne strane je dubok usek. Metafora naše sile i poniznosti pred prirodom. Istarska vrata. Posebna je najezenost koju osetim kad ih prodjem. Najdraže mi je kad ih prolazim noću. Ne znam da su tu. Shvatim da jesam. Eksplozija svetala. Sa leve strane se vidi Portoroz. Praćen Izolom. I onda moj rodni kraj. Konglomerat sećanja. Svako svetlo je jedna slika iz detinjstva. I onda se nagnem i napinjem, naginjem i uspinjem. Samo da sekund duže vidim taj vatromet na pragu pučine. A onda nestane.
Kao mlada pred izlazak na odar.
Par minuta kasnije, zasuze mi oči.
Jer znam da ću ujutro dodirnuti svoj koren.