U prkos

Rekao sam ti da si me na trenutak vratila na jedno sretno mesto i da sam ti na tome zahvalan.
Nadam se da si imala priliku da osetiš to. Ako ne,nadam se da ćeš.
Probudila su u meni nešto što nisam očekivao da će biti probuđeno još neko vreme. Dugo me je bio strah da te vidim. Očekivao sam da ćeš biti ljuta. Sa svakim pravom. I kad sam te video,u prkos strahu nisam mogao da prekinem da se smešim. Tek kad sam shvatio da me lice boli od osmeha sam razumeo da se nisam smešio toliko dugo.
U skladu sa svojim samoživim stavom u životu, želeo bih da te odvedem na večeru. Ili piće. Ili kafu. Ili u Pančevo. Valjevo. Šabac. Split. Kopar. Kući.
Jer si me pogledala tako da se osmehnem.
Znam da nije dovoljno,ili da imaš bitnije stvari na umu. Znam i da jedna redistribucija ili alokacija mojih mesečnih resursa zbog obroka nije najbolja ponuda, ali je najbolja koju trenutno imam.
Jurim svoj osmeh,potpuno neočekivano naleteh u tvom. A jurim ga dugo.
Ne jurim tebe,nemoj se plašiti, samo svoj osmeh. I tražim samo taj jedan put,makar ćutali.
Hoću da ne mogu da prestanem da se smejem.