Zatvori oči . Biće mi lakše

Da li znaš zašto sam ti rekao da mi se nikada više ne obratiš?
Iako znam odgovor na to pitanje, pitam. U prkos činjenici da sam svestan da mi se ne bi javila svakako i da sam postupio drugačije.
Danas bi me začudilo ma mi se setis imena.
Ali to si ti.
A ovo sam ja.
Najgora stvar koju sam mogao onda smisliti da ti se odužim je da kaznim sebe.
Svaki dan me ubijaju dve misli.
Koliko te duboko prezirem zbog toga kakav si čovek. Koliko se gnušam samog sebe zbog toga što sam dozvolio da ti posvetim trenutak pažnje koji nisi zaslužila. Koliko prezirem sebe jer dok kucam ovaj tekst shvatam da moj telefon ima toliko reči ispunjenih mržnjom i žilavim otklonom. A znam otkud one tu.
I ona da te još uvek volim više od života. Da i dalje postoji ona jedna jednako žilava nada da ćeš jednog dana shvatiti.
Da ćeš doći jednom i samo razumeti šta sam video. I da je odgovor na tvoje zašto bio ti kakvu sam te video. I da ćeš doživeti da sam te video.
Ali tu nadu nikako da ubijem.
Jurim kučku od poslednjeg puta.
I nikako da je ubijem.
I zato ostajem tu.
Pa ko umre prvi. Nada ili ti.