Nasilje je cudna pojava. Svaki organizam razume kada je predmet nasilja. Direktna je opasnost po opstanak jedinke. I pre svega, bazicno je drustvena pojava.
Nemoguce je biti nasilan ni iz cega prema sebi, a cak i ako se to desi, odgovor opet lezi u spoljasnjim faktorima, uze-drustvenim.
Ipak, osecam se zivim pred nasiljem. Mislim da nikada nisam imao pravo iskustvo bliskosti sa prestankom svog zivota, ali mi se cini da se nikada svesnijim nisam osecao nego kada sam u poziciji gde je nasilje neizbezan scenario.
No, nasilje tretiram kao nuznost. I prihvatio sam ga kao takvo. Izbegavam ga, statisticki, verovatno isto koliko i drugi, iako postoji nesto u konfliktu sto me neizmerno privlaci.
Pretpostavljam da je nekome najlakse da se sporazume pismeno. Nekome maternjim jezikom. Nekome jezicima koje je naucio kasnije. Oni stvarno van mojih mogucnosti spoznaje-matematikom.
Meni je najrazumljiviji konflikt. Jednostavniji i nedvosmisleniji oblik komunikacije ne poznajem.
Toliko me je ideja nasilja kao jezika zaintrigirala, da sam donekle poceo da se bavim naukom kojom se danas bavim, ne bih li saznao kakvi sve agregati nasilja postoje.
I zakljucak do kog sam stigao je da bez nasilja nismo ljudi.
Koliko god to provokativno zvucalo, Gandi ne bi bio Gandi da nije bilo milion hindusa pod oruzjem koji ga podrzavaju.
Sa druge strane, nasilje nosi odgovornost. U cemu se pored komunikacionog aspekta, i ogleda njegova drustvena strana. Ako pojedinac upotrebi nelegitimno nasilje, bice sankcionisan od drustva.
Sto je opet, oblik nasilja, drustva ka pojedincu.
Viva violencia.
Faxistas aurka
No comments:
Post a Comment