Masta je bitnija od inteligencije

Gledaju oni mene, gledam ja njih. Ta tiha lica bez izraza. A vriste. Svi do jednog. Kao kada masa zapeva pesmu, koliko god razliciti glasovi bili, odakle god pojedinci bili, pesma koja se zaori je ista, ne samo po tekstu, vec i po tonu.
Hodaju linijama bescilja, zivotareci svakog dana, daveci se u rutini pokretnih traka koje je nametnuo sistem stvoren iz pepela pakla proslih vremena. Da bi bilo bolje nego ranije. Pokusavam da nazrem misao u njihovim ocima.
Retko je vidim. Vidim mrznju. Vidim nadu. Vidim siroke zenice. Vidim beg u paralelne realnosti. Vidim zivote koji su ostavljeni po strani. Vidim ognjista koja su spaljena.
Vidim decu koja su osudjena na zivotnu robiju. Vidim zatvore na otvorenom.
Svi smo kriminalci.
Na ulazima u banke vidim gonice robova koji su i sami robovi, ali to ne vide pre kraja radnog vremena.
Vidim samo zrtve silovanja.
Vidim strah i zelju. Uvek istu zelju. Znate na koju mislim.
Vidim neme i nejake. Vidim stokholm i munhauzen.
Fakulteti su pretvoreni u prostorije za sve osim studenata. Autonomija misli je pretvorena u monetarnu autonomiju.
Skole su pogoni za proizvodnju lojalnih.
Gubim bitku koju nisam ni znao da vodimo.
A onda cujem da ce ajnstajnova teorija relativiteta pasti.

Sve je relativno, sta da vam kazem.