Postoje trenuci kada se osećamo najlepše. Kada smo voljeni van svih parametara merljivih brojkama. Kada beskonačno nije opisno stanje. Kada dodirujemo visine iznad visokog. Kada osećamo podvojenost jer jedno ja to ne može podneti.
I postoji mrak. Dubina. Ravnica. Materijalna tačka u koju se pretvaramo u trenucima kada bismo da ne postojimo.
Postoje trenuci.
Ljude i okolinu shvatamo olako.
Ja je shvatam olako.
Do trena kad se meni ne desi,sebičan sam do suštine. Egocentrik.
Svi smo,pretpostavljam.
U trenucima,zli smo. Zao sam. Do suštine.
A onda mi se desi onaj trenutak.
Kad je osoba koju sam shvatao olako i u besovima terao,u trenu nestane.
Do tog trenutka sve je statistika i izveštaj u novinama.
Crna hronika ili tabloidna narikača.
Nije neprihvatljivo što ljudi nestaju u trenucima. Neprihvatljivo je što dopustimo da toliki treni prođu u nepromišljenosti.
I onda se desi taj jedan trenutak.
Koji traje večno.
Ovo posvećujem jednom Milanu iz Pančeva i Stojanu, najboljem prijatelju svoje prijateljice
No comments:
Post a Comment