Olgina poslednja noć

Odlučio sam da o ovome ne pišem neko vreme. Ali prošlo je valjda dovoljno.
Olga je bila bolesna duži period.
I dalje mi je teško da pričam o tome. Nekako se osećam kao da je još uvek tu negde. Da će iskočiti sa bojicama i vući me za rukav da crtamo poljanu. Sad mi je smešno i slatko kad se setim. Pola lista plavo,pola zeleno. I sunce.
Ali je bilo teško gledati je kako nestaje.
Poslednje veče smo proveli gledajući tv. Nije joj se spavalo. Trebalo je da je vodim u vrtić ujutro prvi put, ali znaš već kako je sa tatama i ćerkama. Kad napravi onu molećivu facu,razoruža te. Ma nema teorije da kažeš ne. Iz najvećeg besa te probudi.
Najzad je zaspala oko ponoći.
Dovršio sam picu i pokrio je.
Bila je prelepa. Volim sto mi je ostala takva u sećanju. Spokojna.
Zaspao sam pored nje,držeći je za ruku. Ili je ona uhvatila mene. Ne secam se.
Secam se da se nakasljala tokom noći. To je poslednje čega se sećam.
Ujutro sam osetio da joj je ručica bila hladna. I tad sam znao. Dugo sam čekao to.
Olge više nije bilo.
I morao sam da shvatim da je vreme da naučim da živim sam.
Ispočetka.