Budjenje Dejanovo

Otvorio je oči, prošao rukom kroz kosu i pogledao u plafon. Čuo je samo svoje disanje. Prošao rukom po celom krevetu i shvatio da Ona nije tu. Hiljadu dana je bio ceo. Hiljadu dana je čuo dva daha svako jutro. Od tada postoji samo jedan dug dan i samo jedan dug dah.

U kupatilu je video jednu četkicu za zube manjka.

Izašao je iz kupatila i uredno spakovao sve što mu je potrebno i uputio se ka mestu sastanka. Razmišljao je da li je obukao najadekvatnije cipele uz taj džemper i zaustavio taksi.

Vrteo je scene iz predstave koju izvodi sutra, razmišljajući o tome koliko bi bilo zabavnije da je iza scene Zdravko Čolić koji sve vreme peva umesto muzike koja je već tu. I da naravno u nekom trenutku trijumfa pred frenetičnom publikom koja traži sedmi izlazak na scenu na kraju predstave izađe i Čolić, pa da im otpevaju maslinasto zelenu u duetu dok se mlađa publika pita ko je taj matori. Pa sutradan bi sve novine pisale o tome kako je on ukrao slavu Zdravku!

Prvi korak ka istinskom humoru je nasmejati sebe. On to najbolje zna.

Ono što taksista ne zna je da će u toku ove vožnje propustiti toliko smeha da bi mu se život produžio desetak godina sve sa cirkanjem Svinjaka i tri pakle u taksi klubu u Dunavskoj. Samo zato što je prerano.

Za njega je tuđi smeh razlog što je uopšte ušao ikada u pozorište. Ljudi vole na najprizemnijem i primordijalnom nivou  da imitiraju jedni druge. Toliki su svetu podarili tugu.

Može sebe nasmejati, ali ne može sebi dati osmeh. Ali može drugima.

Ne moraju svi znati ko je on. Zašto bi iko znao da nije sretan? Kad mogu misliti da jeste. Zašto ikome reći da su neke njegove reči na sceni zapravo njegove?

Zašto bi ikom dozvolio da mu priđe ako ga on nije odabrao za tu ulogu.

Dok se vozio, setio se da će i ona biti tu. Ugao usana je neprimetno postao osmeh.

Ako ne može sam da podari sebi osmeh, postoji neko ko može.

Srdačno je pozdravio sve prisutne i počeo da radi ono što radi najbolje, da podseti ljude zbog čega ga vole.

Ponekad pomisli da je jedini među svima njima koji ih vidi kao prijatelje. Ne samo kao saradnike i ljude iz branše, već kao izvore znanja. Kao nečija leta u tuđim zimama.

Kao ono najbolje što čovek može biti. Kao simfoniju u svetu turbo-folka.

Ušao je u autobus, pogledao gde su svi seli, pozdravio sve dovoljno glasno da svi prekinu razgovor i seo tačno između sreće i veselja. Dok nije došla Jovana.