Budjenje Ivanovo

Otvorio je oči, skinuo skramu sa leve trepavice i posegao za nogama da skloni psa da se ne probudi. Ali psa nije bilo tu. Ona je umrla pre vise od godinu dana. Za trenutak ga je steglo oko srca. Tesko je izgubiti nekog bliskog. Par minuta kasnije je zazvonio alarm.

Ustao je prilično naglo, kao da pokušava da otrese omču oko srca dok mu se noge još nisu probudile. Pogledao je kroz prozor i duboko se iznenadio identičnim pejzažem koji je video svaki put kad se budio ceo sestrin život.

Prošao je pored dnevne sobe i pozdravio oca koji se i dalje sablažnjava nad činjenicom da se sin budi kad ima obaveze manje više na vreme.

Istuširao se, naterao se da opere zube i spakuje četkicu. Retko počinje tako dan. Najčešće zaboravi  jedno,  nekad i oba.

Danas ide za Ljubljanu, sa ljudima koje ne poznaje, da radi nešto što nije siguran da zna šta je.

Ivan je relativno odrastao čovek koji toga nikad nije postao svestan. Suštinski razume da iza svakog dobrog dela stoji osećaj duboke krivice. Niko nije nevin. I niko nije nevin. I da niko nije nevin jer su svi u suštini kukavice. A on prvi među jednakima.

Dok je koračao ka dogovorenom mestu sastanka, razmišljao je o tome kako da se postavi prema ljudima sa kojima će provesti narednih par dana. Oni su mu samo posao, pomislio je, tako da je odluka bila lakša. Biće ono što je uvek bio. Senka. Niko ne mora da zna ko je on zaista.

Ako mu neko ponudi ruku, zamišljao je, pružiće je. Reći svoje ime i osmehnuti se. Tako je najlakše.

Zašto bi oni znali da na dvadeset jezika ume da kaže nekom da ga ne razume?

Došao je prvi na mesto sastanka. Zapalio cigaru, mahnuo ocu u kolima i po hiljaditi put se sa njim rastao kao da su im računi neraščišćeni. Kao što naravno i jesu bili...

Glumci su počeli da se skupljaju, kurtoazno sa blagim osmehom pozdravljajući momka sa nezrelom frizurom kog ne poznaju. Uskoro su svi bili tu. Autobus je kasnio.

Svi su međusobno razgovarali o zabavnim putovanjima iz prošlosti. Kako ljudi koji su delili sve i čine.

On je stajao u sredini.

Govorio samo dobro jutro, što nije bilo.

Ušao je u autobus praktično poslednji dok je osećao poglede onih koji su na njega obratili pažnju svuda po sebi i seo na prvo slobodno sedište. I shvatio da je zaboravio deset stvari.

Dok nije došla Jovana.