Strah otima. Drhtaj preuzima. Zidovi sa svih strana. Poslednji pokret ruke. Voleo sam je do pre deset minuta. Do trenutka sazrevanja misli o konačnom. Sad razumem o čemu je mislio onaj pogubljeni u Teksasu. Bio je mali i najznačajniji život, kao ja. I on je mislio o sebi minut pre. Zatezanja kaiša. Hladnog metala na potiljku. Bolnog udarca glavom. Na kraju sam sam sebi presudio. Ja sam taj koji je pritisnuo špric. Ta vrelina kroz vene, krv koja je isparila. Usta su mi suva. Prsti mi se grče. Nikad stisak nije bio jači.
Pitam se da li je iskra koju sam video u svom oku jutros još uvek tu. Znam da nikad nisam bio svesniji sebe. Žao mi je što nisam uradio ono kad sam mogao. Žao mi je zbog prećutanog. I prećutnog.
Dok posmatram kako providna tečnost napušta iglu, radujem se blaženstvu. Ali osećam samo bol u grudima.
Otvaram oči kao da sam se rodio. Na licu je neizreciv krik.
Nikad se nisam osetio kraće. Niti življe.
Sekund pred smrt.
Pitam se da li je iskra koju sam video u svom oku jutros još uvek tu. Znam da nikad nisam bio svesniji sebe. Žao mi je što nisam uradio ono kad sam mogao. Žao mi je zbog prećutanog. I prećutnog.
Dok posmatram kako providna tečnost napušta iglu, radujem se blaženstvu. Ali osećam samo bol u grudima.
Otvaram oči kao da sam se rodio. Na licu je neizreciv krik.
Nikad se nisam osetio kraće. Niti življe.
Sekund pred smrt.
zgrozila sam se. odlično.
ReplyDelete