Sećanje

Na ulazu je nasmejani čuvar. Jadan, veze sa studentima nema. Tu je da čuva neodbranjivo, privatnu svojinu javne ustanove. Oksimoronski, ne? Stepenicama levo sam se penjao prvi dan dolaska na fakultet, sećam se uzbuđenja dok sam otvarao vrata amfiteatra da bih shvatio da sam propustio uvodno predavanje za brucoše. Uradio sam prvu studentsku stvar u životu. Propustio sam nešto.
Stao sam, zapalio cigaretu, prvu, i pustio da uživam u vrtoglavici i postepenom gubljenju kontrole nad telom.
Na prvom spratu sam spoznao kraj prve veze. Doživeo prve razgovore sa ljudima koji su bili jednako radoznali. Hodao sam slobodama znanja bez stega ocenjivanja. Na toj prvoj blokadi, krajem 2006., spremio sam prve ispite u 101, istoj onoj koju i danas studenti drže u novoj blokadi. Taj prvi sprat će ostati mesto najintenzivnijeg mešanja različitih disciplina. Sve kafe koje sam popio sa ljudima odlazeći sa prvog sprata su bile interdisciplinarne. Tih tridesetak metara prvog sprata su krcata uspomenama. Dobrim i lošim.
Drugi sprat mi je podario prijatelje do kraja života. Prve kritike koje sam morao prihvatiti su došle od ljudi koji su nevešto davale ocene o mojoj ličnosti, pokušavajući da upotrebe sve znanje o ljudskom umu i ponašanju pojedinca.
Treći sprat mi je promenio način sagledavanja sveta oko sebe. Ta sredina, u svakom smislu te reči, me je odredila do kraja života. Dala mi je bazu na koju ću graditi, da se tako, marksistički izrazim. Ljudi prema kojima imam najambivalentnije osećanje se nalaze tu. Moji saborci, prijatelji, neprijatelji, sagovornici, sapatnici, vere, ispružene ruke, svetovi, tišine i nevere. Oni koji govore mojim jezicima.
Naš svet, razumljiv samo nama, koji ne diskriminiše i ne odbija. Osim kad odbija.
Četvrti sprat sam prolazio retko.
Peti sam obilazio zbog pogleda. Nekad još to činim.

Dobrodošli u sećanje studenta.