Premijerna pesmica

Jutro beše, Bozić se rodi.
Mlad momak račune svodi.
Da l' sebi pomoći?
Il drugom odmoći?

Kraj vatre u prazno zuri
Dok mu strašna stvar groz glavu juri.

Otiću tamo,
Odluka je pala.
U prevozu se tresti,
Osećati svoja sala.
Da može leći mirno,
I snivati snove.
Naivnom pesmicom se tešiti do zore.

Na putu do cilja
pesmica nasta.
Pravila pisanja i dalje nisu jasna.
Da l' je bitno koliko sloga u stihu ima?
Ili je bitno da na kraju bude rima?

Sve dok se klacka,
O besmislici sniva.
Shvati da je u Borči, i sa leve mu je njiva.
Pogrešno je krenuo, busom devedeset pet
Kao u avanturi pre godina osam.

Poslednji stih nije čak ni haiku.
Neki čobanin na stanici cilja opsova mu majku.

I tako, dva sata kasnije
Na cilju postade sve jasnije
Venčanica bela je stajala kraj smeća
Za pultom je bio koverat i ugašena sveća.

'Propustio sam venčanje svoje!', pomisli momak
dok je sa verom u Boga čekao neki pomak.
Neko predskazanje, autobus ili tumor.
Odjednom se okrete, otme mu se umor!
Spazi jasnu svetlost, obuzme ga tama...
Posmatra svog dečka dok mu sa drugim srce slama.

'Zar je morao sa ženom?!', zgrozi se momak
Dok u peti zaigra mu stomak.
Ne, to nije srce, ono ostade na cesti.
Djubretari ce ga do jutra verovatno i pomesti.

Rasplače se momak, naš heroj u epu.
Požele se transportovati u rusku stepu neku.

Ovako se završi prvo gej venčanje.
Iskrena saučešća osećah i za manje.

Žao mi je momka, iz mašte rođenog
Valjda mi smeta gledat' čoveka povređenog.

U drugom životu, svog će para naći
A ovu premijeru, kraj ipak, mora naći.