78 dana humanosti

Elem,bilo je oko 8 sati kada su se zacule prve sirene. Prva bomba je pala na aerodrom u Batajnici,ako se dobro sećam. Pre nego što je počelo,sećam se da je moj stari došao do škole,mi smo igrali odbojku. Bilo je sunčano. Rekao mi je da odmah posle dodjem kući. To sam i uradio. Kod mene se sjatio komšiluk,da bi pratili strane medije. Samo smo mi imali satelitsku. I onda je krenulo. Strcali smo se u sklonište. Ne sećam se da li je to bilo tada,ali je delovalo nadrealno kada je od udara počela da pada prašina sa plafona u skloništu. Do kraja prve nedelje je proradio inat. Odlučili smo da se u sklonište nećemo više vraćati. Tad je nastupio period apatije. Ali na neki veseo način. Prekinuli smo da se obaziremo na izveštaje o žrtvama,civilnim metama... Sa prozora smo jednostavno gledali noću crvene klice kako plešu po nebu. Na svaki od tih signalnih metaka je dolazilo oko 500 onih koji se ne vide. Ali je za klinca od 12 godina to bio spektakl. Posle mesec dana smo otišli u Sloveniju. Što je bilo teže. Svaki dan smo slušali avione kako idu iz Aviana ka našem domu. Obavezno smo zvali komšiluk da ih upozorimo. I propratna jeza da ki je to poslednji put da će se čuti od komšija. U Kopru sam se igrao rata. Nisam bio potpuno svestan da sam tamo. Znam da sam bio jako agresivan. Maltretirao sam Alena. Upoznaces ga jednom. Onda je bombardovanje prestalo. To sprečavanje humanitarne katastrofe na Kosovu. Sloba,19 zemalja i Rugova. Potpisali Kumanovski sporazum. Vojska i policija SRJ su se par dana kasnije povukle. Rusi takođe. I počeo je drugi talas egzodusa u Srbiju. Tragično je gledati sve te ljude oko sebe. Sve te izmeštene svesti koje ne umeju da se prilagode. Ne mogu ih kriviti. Ne mogu im ništa ni zameriti. Oni su zajedno sa mnom nadživeli oko 3500 palih u tom ratu. Oko 10000 povredjenih. To je bar 50000 porodica direktno pogođenih tom humanitarnom akcijom. Tih 78 dana,uspeli su u meni da probude onaj infantilni bes,koji je za posledicu imao potpuni zaborav svega što sam proživeo prethodno u Srbiji. I tog mrtvog Slobu sam doživljavao kao svog. Ne zato što ga golim rukama ne bih zadavio da sam mogao. Nego zato što je i njemu,kao i meni,neko došao ja vrata.

Ivan Tijardovic