Amanet

Dobro veče.
Nadam se da su vaši dobro.
Nadam se da ste vi dobro.
Ponekad je pitanje koje bi stajalo umesto te nade nešto što ljudi iznenađeno čuju.
Ređe je ono što stoji iza onoga koji pita.
Na žalost, najvrednije sto sam stvorio u svom životu je telefon sa kog pišem ovo.
I na žalost, najvrednije sam što su moji roditelji stvorili. To će vam,kakav god ja bio,Dragana i Toni reći svaki put kada ih pitate. Do njihove smrti.
Manje vredne stvari koje su stvorili su nekad ociglednije. A cena koja je plaćena višestruka i viša od nekog broja. Ostavština mojih roditelja,amanet njihove hrabrosti je vidljiv u svakom kutku svega sto sam ikada mogao nazvati svojim,svojim domom ili ostvarenjem svoje želje.
Kolika je ta hrabrost,shvatio sam kada sam prvi put uočio da na različiti način posmatram neke filmove. Klunijev i Volbergov film "Savršena oluja" je za mene bio dokumentarac. Jer je moj stari tada bio jedan tata kog jedan sin nije čuo kad je bilo obično da ga čuje. I tako danima.
Zamislite da vam je osoba koju ste uvek shvatali zdravo za gotovo nestala. I pokušajte da se pomirite sa time.
A mama...
Na svakih nekoliko godina se dešava u delu sveta na kom je moj stari plovio oluja koja se zove El Niño. Većina vas nikada nije obraćala pažnju na to. Zašto bi?
Moja mama je bez suze ispratila svaku.
Ali ti ne znači da je nisam nikada čuo.
Meni je 29 godina na dan kada pišem ovo.
Njemu je 40 godina na moru. On zna bolje morske struje nego mene. Ili moju sestru.
A mojoj mami je hiljade noći brige. Da li za nas ili njega.
Ne umem da izmaštam taj osećaj.
I nikad neću razumeti odakle im snaga da mi daju sve sto su mi dali. Niti kako su mogli da mi ostave ovakav svet.