tmuran vek

Bejase to jedan relativno tmuran dan. Horizont nije bilo lako uociti u daljinama. Ti neki oblaci su se samo stapali sa nepreglednim senkama od snega. Voleo je takvo vreme. Ali je sve mirisalo na pakao.
Izasao je iz svog doma, okrenuo se da pogleda okolo i sa ramena skinuo iglice i led. Ispred su ga cekali drugi, vidno nervozni. Delovao je vise kao komandant u njihovim ocima iako nigde bitke nije bilo na vidiku. A tu bitku bi vodili samo oni kako sve deluje.
Uzeli su svoje transparente i krenuli u dugi protestni mars. On je namestio opremu po kojoj je bio poznat i udahnuo duboko.
Odlucnim korakom je krenuo. Najduzi put, pa i onaj bez povratka, pocinje prvim korakom.
Duga je to bila zima. Vetrovi su duvali iz svih pravaca, a sneg kao da im je davao snagu dok im je cepao lica. Taj jedan prkos u znak secanja na sve ranije saborce, to je ono sto ih je gonilo ka tome da istraju do kraja.
I kao sto to biva, jurili su po hladnocama. Kuda god bi one isle, pratili su. Velika seoba. Lakse je vuci stvari nego nositi.
I kao sto biv, mediji ih nisu ni prepoznali. Nije ih zanimalo. Za njih su oni bili samo jos jedan narod Amazona za koji se ni ne zna da su nestali.
Ali odlucnost u ocima smrti je istrajna.
Sve dok nije nestalo hladnoce.
Dok poslednje njihovo dete nije pretvoreno u suze.
Ovo je bila prica koja ce se tek desiti. Poslednji mars Sneska Belica, vecnog borca protiv sunca. Jedna neispricana prica kojoj niko nece biti svedok. Jedna bitka koja je mogla biti dobijena.
Da coveka ne zanima cak ni sam njgov dom. A kamoli da uslisi molbu deteta za zivot Sneska.