Gledam taj trotoar, ko da ga prvi put vidim. Razmišljam o gramatičkim greškama u svojim tekstovima, te vredi li pročitati Bukovskoga poemu nanovo, te ubediti iznova sebe da nisam samo lenj, već da nisam pravi pisac ako promenim I slovo u svom tekstu. Padne mi na pamet da radim u izrabljivačkom sistemu koji crpi sve što može iz tebe I maze ti oči. I zašto ja zaboga znam šta je Nikolić izjavio Kolindi danas povodom Vulinovog psihotičnog antiustaškog ispada iz kola Vlade, koja niko ne zna kuda idu, sem da kuda god, put se završava iznenada. Iako sam, jelte, svesno doneo odluku da vesti ne gledam vise.
I o Selakovićevom trabunjanju o potrebi da novinari ako dobiju neke informacije od značaja, ne dozvole sebi da to objave, no da daju to državnim institucijama, jer one najbolje znaju šta je za mene dobro da znam.
Padne mi na pamet njegova bivša devojka, hvala bogu sada sretna u Rusiji, kada je onomad zaposlena kao treći čovek u ministarstvu Pravde, oma postala clan ekipe za poglavlje 23. Izdržala cura nešto manje od godinu dana, odradila svoj deo posla. Ok, ne mogu reći da je bila dobra u tome. Ilil revnosna. Ali, bože moj, na vreme se povukla. Da je vise takvih, ko zna, možda bi to poglavlje I bilo malo brže odrađeno. Ipak, ako od Hrvatske I Slovenije prepisujemo zakone, prevedene na engleski inače, to ne bi trebalo da bude toliko teško. Ipak jeste, kako stvari stoje. A možda je problem što je zakon o manjinama uglavnom napisan od strane Pavlovićeve. Što žena ne voli iste kao I Vulin. Uf.
No, trotoar u svim tim razmišljanjima I dalje tu. Proleti bus. Proleti mi scena pijane nepijane Ivane kako je sklanjam sa kolovoza posle godišnjice braka Petrane I Marka, I divnog poljupca posle toga. Baš lep. Govedo.
Flešbek.
I dalje sam zapravo na tom razmišljanju o implicitnom demantovanju samoga sebe I lenjosti Bukovskoga tipa. I o tome kako bi izgledalo da sve čitam kao Laki. Ili Šešelj.
U jebote, Šešelj!
Da. Znam da je vreme da ili izvršim atentat na nekoga u državnom vrhu, ili da idem odavde.
Da mi je neko pre deset godina rekao da ću sa Šešeljem deliti zajedničkog neprijatelja, reći da mu ne bih verovao je blago rečeno blago.
E to zameram.
I o Selakovićevom trabunjanju o potrebi da novinari ako dobiju neke informacije od značaja, ne dozvole sebi da to objave, no da daju to državnim institucijama, jer one najbolje znaju šta je za mene dobro da znam.
Padne mi na pamet njegova bivša devojka, hvala bogu sada sretna u Rusiji, kada je onomad zaposlena kao treći čovek u ministarstvu Pravde, oma postala clan ekipe za poglavlje 23. Izdržala cura nešto manje od godinu dana, odradila svoj deo posla. Ok, ne mogu reći da je bila dobra u tome. Ilil revnosna. Ali, bože moj, na vreme se povukla. Da je vise takvih, ko zna, možda bi to poglavlje I bilo malo brže odrađeno. Ipak, ako od Hrvatske I Slovenije prepisujemo zakone, prevedene na engleski inače, to ne bi trebalo da bude toliko teško. Ipak jeste, kako stvari stoje. A možda je problem što je zakon o manjinama uglavnom napisan od strane Pavlovićeve. Što žena ne voli iste kao I Vulin. Uf.
No, trotoar u svim tim razmišljanjima I dalje tu. Proleti bus. Proleti mi scena pijane nepijane Ivane kako je sklanjam sa kolovoza posle godišnjice braka Petrane I Marka, I divnog poljupca posle toga. Baš lep. Govedo.
Flešbek.
I dalje sam zapravo na tom razmišljanju o implicitnom demantovanju samoga sebe I lenjosti Bukovskoga tipa. I o tome kako bi izgledalo da sve čitam kao Laki. Ili Šešelj.
U jebote, Šešelj!
Da. Znam da je vreme da ili izvršim atentat na nekoga u državnom vrhu, ili da idem odavde.
Da mi je neko pre deset godina rekao da ću sa Šešeljem deliti zajedničkog neprijatelja, reći da mu ne bih verovao je blago rečeno blago.
E to zameram.
No comments:
Post a Comment