Postoji. Postoji to nešto lepo u samoći okruženoj ljudima. U tom trenutku si zagonetka koju ne zanima da bude odgonetnuta. Ili odgonetka. Niz kratkih pogleda dok smišljam sledeću reč koju ću napisati. Osećaj povratka svojim korenima. Kao kad sam prvi put video svojim očima Dalmaciju.
I uvek ista pesma. Toliko različita. Svaki put.
Večeras je to hodanje u Memfisu. Nekom močvara i pustara. Meni je kamen moje kosti i pusta pučina.
Osećaj izmestenosti je izmešten. Ali na mestu u ovoj gomili. Divnih i ružnih. Drevnih i nužnih. Lepih i kuznih. Onih koji se rimuju i onih koji ne. Kao pesma,svi se ponavljaju preda mnom. Nekad ih prezirem. Ali nikad napuštam.
Samo ne volim da me dodirnu.
Često im se divim. Češće im zavidim.
Jednostavno, ja sam uvrnuti lik u uglu.
Thursday, April 30, 2015
Post title
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment