Bila je to ratna '43. Snazan vetar je duvao sa istoka dok su nas tukli sa obliznjeg brda oni u crnim kosuljama. Pucalo je, pa to je bio haos kako su tukli po nama, Laki se jos uve sa setom seti, te zagledan u daljinu u wc-u slegne ramenima. Emdzej jos uvek ume da sporadicno zastakli pogled i samo promrmlja...fiju...fiiijU. Kao da ga neko jos uvek slusa u Beckoj filharmoniji dok citira Rza-e stihove.
Ja ne mogu d se zalim, kao i bombardovanje, meni je taj ratni period prosao nekako veselo. Kao Mladicu bezanje od Haga.
Emdzej i Laki su voleli da dunu. U rovovima ispred srusenog Kosta kafea u Staljingradu, mislim da je bila '44., voleli bi da promole glavu sa dzointom i samo cekaju da vide da li ce ih nacisticki snajperisti skinuti zbog zara i dima. Lakija smo triput sahranili tako. Svaki put prostrelna kroz lobanju. Tanka lobanja. Ali dobar covek. U to vreme Emdzej jej bio punacak. Danas je mrsav zbog te tri sa'rane, ali samo zato sto je Laki teska licnost i dok je mrtav.
Umro je i Emdzej jenom, bilo je to u Vijetnamu '63., kada smo, igrajuci se Otpisanih sucajno regrutovani u Marince. Nismo se ni okrenuli, a vec smo bili na plazi. I opet sve puca po nama. Emdzej se naljutio i pljunuo na tenk (jos uvek nikom od nas nije bilo jasno sta ce tenk na plazi), a pretpostavljamo da je zato neko javio ovima ih avijacije da osuju po njemu napalm. I dalje tvrdim kadgod se potegne ta tema, da ne bi proslo tako da je koristio kosili umesto onog sampona od koprive.
Ja, eto, jos uvek nisam umro. Ni za bombardovanje kad sam sa tatom lovio tomahawk mrezom za leptre.
Sve u svemu, rodjendan mi ej u apriilu.
No comments:
Post a Comment