stid

Hteo sam da provedem vece sa Emdjejem, Lakijem i Ivanom. Ovih dana su me prilicno okupirali svojim dozivljajima. Ali kako zivot ume da skrene u trenutku kada covek misli da je okuka vec prosla, tako se i meni desilo da sam poceo jedno, a zavrsavam nesto potpuno drugo.
Video sam prvi put u zivotu snimak asistiranog samoubistva. Nije neka novost da sam sklon granicnim  pojavama i ponasanjima. Taj domen voajerizma i morbidne radoznalosti ne mogu da izbrisem. Ali ovo je bilo nekako drugacije. Pogotovo ako se drzim, a drzim se narativno, toga da je svaki zivot svet pred smrt i da je posle svega sto je uradio, pojedinac smao covek, taj trenutak pred smrt.
Mislio sam da ce me uzbuditi taj trenutak smrti. Ali sama smrt nije. Zivot tih par sekundi ranije, jeste. I ne mogu da shvatim zasto.
Nisam potresen. Samo sam duboko zamisljen i zbunjen onim sto sam video gledajuci coveka kako sam sebi daje smrtonosnu dozu lekova. Ne znam da li je to zbog mog nekog iskustva sa tim stvarima ili ne, ali ta zelja za smrcu, ne granicnoscu zivota, me izbacuje iz takta.
I tako, covek je samo prestao da bude. Ili nije. Da li je time sto je sam birao kako i kada ce umreti manje ili vise covek? Da li to uopste ima meru? Ako nema, zasto ljudi velicaju neke oblike smrti a neke samo, eto, ne velicaju. Da li je smrt ovog coveka ona u koju te neko pusti ili je to zaista kontrola?
Ne znam. Valjda dok ne umrem ne mogu da znam.