bes

Ne mogu se oteti besu. Hese kaze da je bitno voleti. Slazem se sa njim. Ova prica nije prica o ljubavi. Ovo je prica o tome sta je moglo biti. Verovatno i o tome sta ce biti.
Silina kojom emocije obuzimaju je zastrasujuca. Nisam ni primetio kad mi se to desilo. Davno se nisam osecao ovako. Mislim, osecao sam se lose toliko dugo da sam zaboravio kako izgleda biti srecan kada vidis nekog. Ne mogu da podnosim da gutam svoja osecanja opet. Cinio sam to poslednjih godinu dana. Nemam snage za jos jednu godinu provedenu u cauri svojih osecanja. Znam da ne treba da odustanem, ali ne mogu da iskacem iz price u pricu da bih nasao zamenu necemu sto mi ne pripada, niti sam ikad imao.
Prelaz je uvek tezak. Nikad se ne dodiruju nebo i zemlja. Planine se ne pomeraju. Nema tog kosmickog orgazma. Trenutak dodje, zadrzi se upravo taj tren. I onda ode.
Secanja su modifikovana. Zaboravljam ono sto zelim da zaboravim. Ostaju oziljci koji me podsecaju da je tu nekad nesto stajalo. A onda je neko ugasio taj zar. Cigarete.
I nemam vise koga da krivim. Ostao je pepeo kojim se posipam. I govorim ljudima oko sebe ono sto zelim da znaju. Nekad se ugrizem za jezik. Nekad samo pustim da se reci slivaju, bez obzira na posledice i osecanja. Ne stedim. Ni daha ni okolinu. Nema mesta suzdrzavanju. Zilavost je vrlina ubogih.
Marksovim mislima se vodim kroz ljubav. Postoje "oni" i "ja". Dve oprecne kategorije koje su osudjene na sukob. Dok jedni postoje, drugi ne mogu nestati. A mira nema dok ne postanu ravnopravni.
I opet smo na pocetku. Tamo gde smo davno stali. I "oni" i "ja". Nema milosti, jer ljubav je rat. Nemilosrdan. Ubitacan. Nagrada je novi rat. Prirodno stanje coveka. Ne znam ko je to rekao. Ali nije puno pogresio.
Iracionalnost ravna svemu cemu se gnusam. A ispunjava me osecanje spokoja kad sam u stanju rata. Jedino se tako osecam sigurnim u sebe. Tako se osecam zivim. Tada sam spreman da pesacim do Stutgarta. I nema tih granica kojima me mogu zaustaviti.
Osecanje nadmoci, apsolutne nepobedivosti. A tako krhko stanje.
Kao kada ne dajete psu da jede danima, on ce navaliti da jede dokle god se ne ispovraca. Da bi posle par minuta pojeo ono sto je povratio.
I posle stotog ne, uvek postoji ono "mozda" u glavi.
Mali crv sumnje i nade. Traganje za pogledom izmedju hladnih vetrova. Cuvanje svakog osmeha, pa maker i neiskrenog. Nesalomivost slomljenih.
Kada to nestane, ubijeni smo iznutra.
Kosti posle loma postaju jace. Ali izdeformisane.
Pitanje je da li je to ista kost posle dovoljno lomova.