Ispovest integrisanog

Zemun nije bio ok. Seselj je tada, pocetkom devedesetih bio u potpunosti dominantan na toj opstini. Ziveli smo kao podstanari, a mene su u vrticu ucili da urlam "Marsirala kralja Petra garda". Policija je dolazila da proverava ko smo i sta smo po etnickoj pripadnosti.
Novi Beograd takodje nije bio lep. Jedan decko je hteo da se druzi sa mnom, i davao mi je da vozim njegov skejt. Imam oziljak na veni, kod korena leve sake, uspomena na skinjare iz sezdeset i nekog bloka.
Osnovna skola u centru je prosla kako je prosla. Bilo je lakse reci da sam lud ja nego ukazati na cinjenicu da citava generacija nije odgojena u duhu razlicitosti. Cak i oni koji jesu, vecinom su otisli u druge autoritarne leve vode. Ili su jednostavno postali apaticni. Par polomljenih zuba, nekoliko tuca, maltretiranje, inspekcije starijih da se "izvidi moja rasna cistoca, vernost srbiji"(ne, namerno je malo "s"), pretece poruke, sacekuse itd.
Srednja skola nudi novi pocetak, meni je sve bilo preko kurca. Najzad sam mogao da stanem nekome u odbranu. Ovde cu pozdraviti svog drugara Georga Beszamu, koji je Amerikanac. Jadan, izdrzao je pola godine. Nije mi se javljao od kada je otisao. Ali je bio hrabar.
Na oko pola srednje sam upoznao jednu ekipu. Prvo su mislili da sam nacista. Zbog skinhead fazona koji sam furao. I dalje ga s vremena na vreme provucem. Onda su skapirali da mogu sa njima da blejim.
Tako sam saznao sta je Bucica, ko su pasivuse, ko aktivuse, ko je na mainstream sceni peder, ko leca itd.
Isao sam i prvi put sa nekim ko mi nije cura u sex shop. Prvi put objasnjavao da sam straight. Prvi put se ljubio sa curom pored dva momka koji se ljube. Da mogu, ne bih napisao "sa curom", ali iz pogresnih razloga.
Prvi put shvatio koliko smo isti svi. I da je ljubav u razlicitim oblicima moguca.
Prvi put sam se osetio sretnim kada udjem u kafic.
Prvi put sam se osetio prihvacenim zbog onoga sto ja jesam.
Svi smo drugaciji bili tamo. Drugaciji u odnosu na ono sto je bilo izvan tog kafica. Drugaciji jedni naspram drugih.
Danas kada sam medju tim ljudima, svih boja, smerova, izgleda, afiniteta, oblika ljubavi, jednak sam. "Oni" su "nasi" koliko smo "mi" "njihovi". A ni jedno od tih slova izmedju " nije bitno. Prvi put sam se osetio integrisanim. Ono sto jeste bilo nuzno za taj osecaj jeste da u razlicitosti trazim jednakost.
Mnogo je prvih puta proslo. I dalje mi je lepo.
I dalje sam deo "nas".







*posvecujem ovo svima koji podrzavaju, pogotovo koji se angazuju bez zadnjih namera ili zelje da dobiju politicke poene borbom za jednakost lgbt osoba, bez autoritarnosti, za ljubav, za sebe, protiv nasilja i nepravde

Antifa je nacin zivota, ne vikend zabava