Maglovita lica svakog dana. Koraci koje sporadicno podsvest broji. Reka u kojima se ogledaju slike davnih trenutaka. Osmesi koji su isparili preko noci koja je trajala mesecima. Cekam zasluzenu nagradu, iako znam da dolazi u vidu kazne.
Posle svega, posle sveg tog besa biti normalan?
Ljudi govore da ce biti bolje, doci ce bolje vreme. Proci ce sve. Nece boleti. Zasto onda sve vredno stalno izmice? Nesvesno planiram putanje po gradu, ne bih li izbegao dalje suze. A nemoc je odvratna. Na adrenalin i krv sam se vec navikao. Uglavnom je lakse, skrenem paznju sebi, makar na trenutak. Masakr na trenutak.
Lose su godine. Los je trenutak. Sumnje naviru zajedno sa osecajem. Uvek istim. Izvitoperenom ljubavlju koja se pretvorila u strahovitu mrznju, svakog dana trazeci da je nahranim sopstvenom sujetom. Uzasno cudoviste koje sam stvorio, a nemam srca da je ubijem. Tera me na osvetu. I mogu se svetiti. I imam i pravo. Ali ne smem. U korenu lezi ljubav.
A voleo bih da ne volim. I voleo bih da nestanem povremeno. Da budem onaj duh. Da se zaboravim. Zelim da budem opet svoj, jer posle sveg ovog besa nisam vise normalan.
Moje ruke vise ne deluju kao moje, sakrivam oziljke po telu, maskirajuci sve kroz prizmu osmeha i padova, borbi sa mackama i glupostima.
Bacam vreme na nebitne stvari. I svega bih se odrekao. A biram da sve lose zadrzim.
Vreme leci. Ne?
Nisam siguran da uopste mogu nazad. Napred nemam puno kuda. Nije ovo oprostajno pismo. Nije sve izgubljeno. Samo ne znam mogu li dublje. Voleo bih da ne mogu.
Muci me pitanje da li je sav ovaj bes postao moje normalno. Jer ako je tako, onda cu ostati samo svoj.
Za drugog nema mesta.
No comments:
Post a Comment