jos jedan pozdrav iz komsiluka

Još jedan pozdrav iz komšiluka. Kako stvari stoje, beogradskog pašaluka. Meni ni iz džepa, ni u džep. Mislim, uvek iz džepa, ali na kraju krajeva, nije mi bitno ko mi otima novac, no, što je birokratija veća, džep je plići. Vidim da ni većini vas koji čitate ovaj tekst takođe nije bitno. Pozdraviću ovom prilikom i svoje komšije Cigane sa Dorćola, stariji čitaoci će znati gde je to, za one mlađe, to je deo grada na koji sam ponosan. Ostavština turske vladavine na Balkanu. Iako mi se stomak okreće kada vidim da mi diraju prelepe kuće iz XIX veka da bi izgradili novi poslovni ili tržni centar, i dalje imam svoju Bajrakli džamiju koju bih, i jesam jednom, branio svojim telom. Esad (moj dobar drugar musliman), razlog zašto pišem leži valjda u tome što vidim oko sebe bezličnost. Naime, koliko vam se puta desilo da prođete pored nekog prosjaka na ulici, a da okrenete glavu? Ili pored starijih ljudi koji se bore da opstanu u ovom vremenu slobodnog tržišta u kom država i oni koji baš imaju maste ruke ne do lakata, nego do kolena? Koliko puta ste navijali glasno u svojim foteljama gledajući one idiotske reklame za Vukovar i slično? Meni se od svega toga baš povraća. Ne zato što gajim fetiš prema prosjacima, volim da pričam sa radnicima na primer iz Splita ili Prosvete ovde u Beogradu, ili na kraju krajeva zato što, kako ovde čujem ponekad komentare maloumnika svoje generacije, me boli ’izgubljeni’ Vukovar. Namerno sam spomenuo sve ove tačke. Namerno sam spomenuo tri grada. Beograd je imao nekada davno, za mene davno, najveći fan klub splitskog Hajduka posle Splita u Jugoslaviji. ’Pravi’ splićani nam nisu bili potrebni da učinimo bile da se osite ka na Poljudu ako zatriba. Moj stric, koji danas živi u Zagrebu, sa mojom sestrom koju nisam zbog rata, srpstva i hrvatstva nekih drugih, video 20 godina, je navijao za Crvenu zvezdu, dok je živeo u Splitu. Beograd ima Dorćol, kao jedan od poslednjih utočišta starog duha grada koji danas ima efektivno jednu džamiju, zapaljenu pod izgovorom odmazde za nerede na Kosovu i Metohiji 2004. Iako nisam mušterija niti jednog verskog preduzeća, želim da živim u okruženju u kom imam predstavnike barem većine ako ne svih verskih preduzeća koja su kreirala ove prostore. Zato volim da kad se šetam svojim gradovima, vidim prodavnicu pravoslavnog, katoličkog i islamskog pravoverja, pa i po koje više. Ne volim prodavce koji su zaposleni u njima, ali same građevine su dobrodošle. Prodavci me jednostavno previše podsećaju na turbulentne devedesete i njihove dizelaške momente onih koji prodaju maglu. A razglabati o tome ko se prvi vozio u preskupim kolima je rasprava na nivou ’jaje ili kokoška’.Prosto je stanje stvari. Unosan posao danas najčešće imaju oni koji su uspeli da se provuku između svih nas, a da to nismo ni primetili. Da nije tako, niko od nas se ne bi ni pitao otkud neki koji je plakao za dvojku iz matematike i zato što tata neće da mu kupi novi bmw serije 1 u srednjoj, na čelu preduzeća. A šačica studentarije se bori skupa sa radnicima iz splitske željezare i beogradske Prosvete za goli opstanak. Imam utisak da Balkan živi u kolektivnoj psihozi. U nekom stanju nokauta gde se zna gde boli, zašto boli, ko je uzrok bola, ali se svi plaše da kažu o čemu se radi. I osećam strašno sadističko zadovoljstvo dok potiskujem kuljajući bes, kada prođem ulicama grada u kom sam tog trena i vidim crni audi najnovije generacije kako rotira svoje plavo svetlo krčeći put za drugi crni auto najnovije generacije dok u pozadini neki starac sa svojim unukom kopa po kontejneru koji je na pola izleteo na ulicu, uredno slušajući urlanje majmuna iz audija da ometa službeno lice u obavljanju službene radnje. Slovenija je rešila svoje probleme. Zabranili su efektivno, sigurno bar na obali, ’klošarenje’. Bravo za Sloveniju! Posle 17000 – 40000 izbrisanih, prešli su na polje ekonomskog rasizma, gde se siromaštvo kriminalizuje. Beograd je postao melting pot za zlatnike iz ostatka Srbije, a Hrvatska kao i Slovenija, svoju iskrivljenu kičmu gradi na tihim manjinama koje eksploatiše na svakom koraku. Slovenija na primer, uslovima rada legalnih i nelegalnih radnika u ljubljanskim radničkim domovima, koje vam ne preporučujem kao smeštaj tokom posete, Hrvatska segregacijom Srba i nasilnom asimilacijom ili kriminalizacijom neposlušnih drugih.Gde je nestao bunt protiv toga? Nije kao da postoje delovi naselja u kojima žive isključivo oni kojima nešto smrdi u okruženju. Zar ne? Ti kojima smrdi su valjda naše komšije, oni o kojima ništa ne znamo, sem da su nam njihove face poznate iz kraja. Zašto ništa ne znamo? Zašto je draži onaj idiot iz Australije koji je Hrvat, ili budala iz Čikaga jer je Srbin, ili prokleti ludak iz Afganistana jer je iste veroispovesti kao ti? Ne znam.Znam da svoje prijatelje, cigana Senada iz vrtića, hrvata Ivicu iz srednje, srbina Mladena iz osnovne, rusa Bratislava, ne bih menjao ni za jednog kretena koji je a priori Srbin ili Hrvat. Znate li zašto? Jer prijatelje biram po onome kakvi su ljudi prema meni koliko prema drugima. A ne po tome kako se izjašnjavaju. I svoje siromaštvo mogu meriti po tome da li ću na tuđu nevolju okrenuti glavu. A svoje bogatstvo po tome koliko različitosti imam oko sebe. Kad je sve sivo, sve je sivo.Meni je nekako zastava boje duge puno bliža. Na njoj ima mesta za sve nijanse.U suprotnom, Vukovar, Split i Beograd, će umesto gradova koji su gradovi onih koji žive u njemu, bez obzira ko su i šta, (p)ostati gradovi mržnje, nesolidarnosti, bezličnosti, vlasništva elita. A snaga jedne zajednice se meri odlučnošću da se u prvim redovima borimo za one najugroženije već na prvoj pomisli na mogućnost da ih neko dira.Ako to niko ne radi, ja sam sledeći.