Pre koju godinu, prekinuo sam sve kontakte sa nekada najboljim prijateljem. Moja prva ljubav, u sali volim da kazem. Zaista me je bolelo. Voleo sam ga kao brata. Mislim, volim ja njega i danas, ali su nam se na zalost ili srecu, putevi razisli. Zasto spominjem ovo?
Pre neki dan, u ciklusu umobolno besmislenih maratona filmova na svim mogucim kanalima, naleteo sam na film "Troja". To je film zbog kog sam se posvadjao sa ortakom. I to je film koji Eni obozava zato sto igra Bred Ahila. Volim ovakve rogobatne, ali korektne recenice. Sve u svemu, veceras, iako prepuno ocekivanih razocarenja, ostavljen sam sa jednom mislju, a to je Ahilova teza da nam bogovi zavide.
Na neki nacin, covek je potrefio razlog za sve zlo ovoga sveta. Za dobra smo, pretpostavljam, dobri mi sami, a za lose, bogovi pizde na nas jer su svesni da upravo njihovi postupci nemaju smisla u odnosu na nase. Cemu ljubav, sex, dodir, poljubac, razgovor, pamet, mudrost kada se sve rasteze u nedogled, i postoji samo ponavljanje, nagomilavanje, bez granica? Veceras sam opet shvatio da stedeti reci nije dobro, ali, alternativa, gde su reci ponovljene dovoljno puta da budu zanemarene i da izgube smisao, je mozda jos gora. Isto vazi za dodir.
Stedeo sam na dodirima, da ne bi izgubili smisao, ali je alternativa, gde se prema dodiru ponasam kao raskalasni bogovi, je gora, jer se pazljivo biranih dodira secam vrlo rado.
Vreme koje provedemo na ovoj planeti je ono sto je bitno. Nije bitno ni koliko, ni gde, bitno je kako. Ali, nema mesta kajanju. Imamo jednu sansu, koristimo je najbolje sto umemo.
Veceras sam naucio jos jednu vaznu lekciju. Preporucujem da naucite i vi.
No comments:
Post a Comment