IZBRISANI

Otkad znam za sebe, provlace se prostori bivse Juge kroz moj zivot. U razlicitim oblicima. Dete sam bratstva i jedinstva, kako god neko na to gledao.
U Kopru sam rodjen. Pored mora. Tada mi se cinilo beskrajno plavim. Po njemu i odredjujem koliko je nesto plavo. I svi su mi se smejali. Prvi razdragani razgovori van kuce su bili na slovenackom.
Secam se Celestine koja je hramljala ka ulazu ograde koju je moj deda farbao. On nikad nije naucio slovenacki, iako je decenijama ziveo tamo. Baka jeste. Tada je imala jos uvek i svoj razum i svoje zube.
Onda se raspala bivsa Juga. Bratstvo se pretvorilo u bratoubistvo, a jedinstvo u nacionalizam plitkih stihova i rima.
Mene to tada nije puno doticalo. Voleo sam autice. Najvise citroene, jer mi je Cimos bila magicna granica koju nisam smeo da predjem kad sam kod bake. Tu je moj svet prestajao. Odmah pored Merkatora sa leve i Zajcka sa desne strane.
Pre rata sam cesto vidjao baku, dedu i tetku. Svako vece bismo deda i ja isli da pokupimo baku ispred neke velike zgrade. Pricao sam okolo da mi je baka direktorka te zgrade. Mislio sam da joj se tako oduzujem jer mi je uvek donosila kinder jaje kad bismo je docekali. Sa njom sam vezbao madjarski i slovenacki.
Deda mi je u svojoj garazi dao verovatno prvu igracku koje se secam, menjac alfa romea 33. Rastavljao sam ga i sastavljao svaki put kad bih dosao. A onda mi je sa 4 godine napravio prvi bicikl. Stalno sam busio gume. Ali sam voleo da idem sa njim na otpad da peremo ruke prljavstinom, vodom i nekom pastom.
Danas je na tom otpadu gomila soping centara.
Onda sam krenuo u skolu, a deda je umro. Samo mama je mogla da ide na sahranu. Ostalo mi je u glavi da nisam mogao sa njom jer je neko morao da pazi na sestru a i skolu nisam smeo da zapostavljam.
Dok nisu znali da mi je tata Hrvat, shvatio sam da je biti Slovencem nesto lose. Ali mi nije bilo jasno zasto sam ja los zbog toga. Iako nisam Slovenac.
Kada je krenulo bombardovanje, mama je bila nervozna jer nismo mogli da odemo odmah. Ja nisam imao drzavljanstvo.
Rodjen sam u Sloveniji. Odrastao u Srbiji. Koreni su mi u Hrvatskoj.
Niko me nije zeleo zbog ove druge dve republike.
Budimpesta je lepa. Velike ulice i prelepi mostovi. Ali najdetaljnije se secam slovenacke ambasade. Mislim da je to zbog toga sto su nas odbili nekoliko puta u toku par dana. Zao mi je sto se od Budimpestanskih lepota najzivlje secam travnjaka pored puta.
Saznao sam i da Slovenci ne vole Bosance. Rekla mi je bakina komsinica Milka, da nas Bosance treba sve poklati i da nemamo sta da radimo u Sloveniji.
Znao sam da nece mene zaklati. Ja nisam Bosanac.
A onda sam saznao da zapravo jesam.
I tako sam sve vise saznavao. Malo toga se secam iz tih dana kada sam sticao sva znanja, mada neke slike se ne brisu.
Danas moja baka hoda uz pomoc stapa i ne seca se ko sam. Dedu skoro da i ne pamtim, osim na trenutke kada se setim kako smo delili veceru. Sestricina je postala devojka, a ja se jos secam kako me je grizla jer joj rastu zubi. Samo ne znam gde sam izgubio sve to vreme izmedju.
I dalje se secam saltera i obe lokacije slovenacke ambasade. Secam se i svih viza kako su izgledale tokom poslednje 2 decenije.
Secam se podsmehljivih komentara slovenackih policajaca kada iskljuce mikrofon u policijskoj stanici dok mi pregledaju svaki list pasosa detaljno.
Secam se pretnji da ce me deportovati nazad.
Moja baka ima drzavljanstvo. Moja tetka ima drzavljanstvo. Moja sestricina ima drzavljanstvo. Moj otac ima drzavljanstvo. Ja sam rodjen tamo. Na listi drzavljana moje familije nedostajemo moja sestra, mama i ja.

Imam utisak kao da nam je neko oteo nesto sto nam pripada. Sredinu kojoj smo mozda mogli pripadati. Iskustva koja smo mogli doziveti. Izbrisati iskustva koja smo doziveli.

Izgleda da smo zapravo izbrisani mi.