orbit

Na podu su stare zalepljene zvake. Neko je davno zeleo da se oslobodi ustajalog ukusa zvake koja se raspada natopljena pljuvackom. Verovatno nije bio svestan da ce neko kroz par decenija stajati na istom tom mestu i zureti u tu potamnelu mrlju. Nesvesno je ostavio traga za sobom. Sunce mi zatvara oci svaki put kad pogledam u pravcu horizonta. Muzika koja se cuje iz slusalica je intenzivna. Ritam je jak. Nema nekog smisla za odaljene, posto sam skinuo visoke tonove. Cuju se samo brzi basevi kroz pocepanu membranu. Nisam bio pazljiv. Nisam zeleo da pazim.
Sada krece poznata melodija "lalala" pesme. Davno neprezaljene osmine. Niko se vise ne seca te pesme. Niko sem mene.
Nije fer.
A mozda i jeste u ocima nekog drugog. Budalo.
Ne mirim se lako. Pomirenje je najteze kada pokusavas da razumes, a nema smisla. I tamo neki drugi se smeju umesto tebe. I zivis svoj zivot kao da si jedini. A nisi. I ne treba da budes.
Svaka zvaka ima svoju pricu. Svaka zvaka ima svoj prostor. Nekad se cak nadju jedna na drugoj. Ali se zna da su razdvojene. Niko ne sumnja u njihov identitet.
Toliko su samostalne da ih cak ni gazenje tokom godina nije sklonilo. Ko zna zasto. Tako slatko iskacu iz usta kada ih ispljunem. Sa poda nece da se odmaknu. Tu se valjda osecaju kao deo neceg veceg.
Tako i ja.
Kada sam u masi, drago mi je sto nisam vise onaj koji strci. A nekad mi je i zao.
Valjda sve vreme cekam da me neko zgazi. Ali ne dam svoju prasinu na kojoj sam. Kakva je, takva je. Lakse je biti medju drugim zvakama, pa makar i gazen svakodnevno, nego biti u ustima nekog i stalno iscekivati trenutak kada ce me taj neko ispljunuti.
Linija lakseg otpora, kazu.
Dovoljno sam zvakan. Zar ne?
I ispljunut sam.
Sad mi drugo ne ostaje osim da se stopim sa jebenom okolinom.
Pitanje je da li zeli iko normalan da uzme u usta nesto sto je ispljunuto toliko puta. Pa makar i samo jednom.
Ja ne bih.