Nenad je popio opet pivo pre mene. Ide mi na kurac razlika u godinama. Ne zato sto je on stariji, nego zato sto dobijam komplekse kada ga vidim kako sa lakocom sprovodi alkohol kroz svoj grkljan, skoro bez onog "gutam" momenta. Od pocetka pijace, kada se ide onom stranom koja je okrenuta ka reci, on je pola litre Jelena u konzervi stukao, dok sam ja uspeo skoro povrativsi od pene da odlijem jedva trecinu, u nadi da ce alkohol proraditi pre pesnica. To je jedino sto me drzi na nogama, jer je strah od sukoba sa iskusnom ekipom koja ceka vec godinama ovakav obracun, sve jaci kako se priblizavam Glavnom gradskom trgu. Na mp3 urla granata groul sa pesmom antifa, dodajuci adrenalin i podsticuci endorfin dok mi scene krvi koja siklja iz noseva hrabrih pripadnika Copora koje sam vojnicki, bez milosti pokosio, kao nacisticke horde bezvredne i obespravljene "nize". Bez milosti. Godinama mi govore da se ne razlikujem od Copora. Prizeljkujem sukob koliko i oni, zelim da ih unistavam njihovim metodama, verujem da sam ekstreman koliko i oni, ne marim za cenu koju bih morao da platim, osim eventualno zivota, posto bi me to automatski onemogucilo da nastavim da prozivljavam svoju mastu. U datim momentima besvesti prestaje da tinja svaki oblik humanizma u meni, pretvaram se u zivotinju koja zeli krv, ne priznajem odustajanje, pacifizam nestaje bez traga. Nema mesta pravu izbora, jer taj izbor negira svaki drugi izbor.
Na kraju doma vojske, kasarne, ili cega god, nalazi se Dunavski park. Prelep je na prolece, leti prevruc za moj ukus. Ali, zivotinje koje sam tamo nalazio su najlepse koje sam video. Secam se kako sam kao mali pokusavao da ukradem aute na baterije koje bi iznajmili moji za mog brata i mene. Nikad necu zaboraviti uzasnutu facu moje majke koja trci za mnom, misleci da sam izgubio kontrolu nad kolima i otisao na ulicu. Nenad gleda momke u crvenim fajerkama i crvenim pertlama na martinkama marke Shelly's. Ima ih desetak i sigurno ce im se svideti moj cica-glisa koji baca svastiku u kantu za smece na levom rukavu, space invaders against fascism na ledjima, poklon devojaka iz LGBT iz perioda kada su me znali kao "skins iz XIV", i neizostavni bedz stop naci sa precrtanom svastikom, poklon od poljskie antifa ekipe koju je upoznao ortak prosle godine. Momak sa prisivkom SHARP i logom trojanaca na srcu, tamo gde na firmiranim fajerkama stoji cickom prilepljeni isfurani "alfa industries" moment, nam dobacuje da bi bilo bolje da smo uzeli Jelen u staklenim flasama. Nisu voljni da se predstave, ali nas prihvataju kao svoje, dok pazljivo osmatraju susedne dve ulice i Dunavski. Ulica kojom idemo zavrsava se kod Irish puba, mesta na kom su me prvi put u ns terali da se ucirkam da bi videli gluposti koje pravim. Cudno je kako sve lokacije pamtim kroz alkohol. Preko puta Irisha se nalazi kafic gde su me panduri probudili da bi me legitimisali, ali posto posle 10 minuta nisam mogao da nadjem licnu kartu, pustili su me uz moje obecanje da ce me pokupiti buraz. Stolice i stolovi su sklonjeni sa ulice, a svi kafici zatvoreni. Verujem da je stigla naredba odozgo.
Ne krivim ih. Kada je prosli put bila frka izmedju nacista i Antifa, centar ns je preziveo nekoliko obracuna koji su rezultirali kolateralnom stetom. Tada nije bilo najave obracuna. Sada je poenta ovog dogadjaja upravo taj obracun. I mi i oni se nadamo krvi druge strane. Volim Vojvodinu. Novi sad pogotovo. Ako ima mesto u kome bih voleo da se desi obracun ove dve strane, to je definitivno ns. Poslednje utociste vrednosti koje ja smatram uzvisenima i vrednim svega. To je jedini moment u mom zivotu gde se ja svojevoljno i sa zeljom podredjujem kolektivu. Jedina situacija gde se vodim maksimom "onaj ko se ne ume povinovati, ne moze vladati", jedini trenutak mog beszuslovnog povinovanja hijerarhiji i pretenzijama na moc.
I dalje je pivo u ruci, ali sam i zaboravio na njega, posto je adrenalin blokirao alkohol, i strah je prevladao. Copor marsira, to je sigurno. Ubedjen sam da cujem korake iza sebe. Nenad je veseo, uvek je takav kada se zna da ce biti sukoba. On je jedina osoba koja tada ima osmeh na licu, iskreni. Divio sam mu se kao klinac.
Nema nikakva obelezja, ali iz njega isijava mrznja prema Coporu. Zbog toga se osecam kao folirant i pozer, neko ko je cetvrti u ekipi za borbe, onaj koji sedi na kliupi jer klubu fali igrac da popuni kvotu za ligu. Pored mene je decko u crvenoj fajerci bez ikakvih obelezja, osim upadljivog oziljka koji se proteze od sredine cela, dijagonalno po lobanji. Deluje kao neko kome imidz Trojanca stoji. Cela crvena ekipa navlaci rukavice koje su u Srbiji postale popularne kad se pojavio UFC, pa je posle prve sezone previse njih odustajalo zbog pocepanih clanaka na rukama. Sjajne su, skoro ih ni ne osecas. Nenad mi daje stitnik za zube, posto zna da sam svoj zaboravio negde otkad sam prestao da treniram. Njemu i onako ne treba. Niko ga nikad dotakao nije. Osim mene. Ali verujem da me je i tada pustao, da se ne ubedacim potpuno. Stizemo do Glavnog trga. Sa leve strane stoji Obraz sa svojim obelezjima, dosta rastrkani i bez nekakve ideje, dok neonacisti stoje u stavu mirno uzvikujuci parole dobrodoslice Ceskim i Madjarskim nacistima koji su zeleli da odrze govore dok je njiho "mars" jos uvek bio odobren. Sa desne strane stoje ljudi svih boja, fazona i oblika. Monolitna ekipa u crnom sa leve, i duga sa desne. Vidim da su klinci u navijackim odezdama povadili jogurte. Pitanje je samo kako da se zajebu panduri koji su u punoj ratnoj opremi. Nisu problem ovi koji su izmedju dve strane, vec su problem ovi sa strane, koji cuvaju okolne ulicice od eventualne gerile koja bi napala neku od dve strane. Zavrsicu pivo.
Prelepa je katedrala na tom trgu. Sad bih najradije isao u obilazak sinagoge. Pitam se ima li Jevreja ovde. Mislim, na ovom skupu.
Nebitno. Atmosfera je krajnje mirna. Copor je shvatio da je vrag odneo salu kada je policija pustila veliku grupu antifa njima sa ledja. Bice uzbune. Vrlo uskoro.
Vidim puno poznatih lica, sto sa faxa, sto iz bg, sto sa neta. Pitam se da li je antifa ekipa iz za i si dosla. Pozvao sam ih, rekli su da ce da vide ako mogu da pobegnu sa posla.
Nikad nisam video vise ljudi okupljenih na jednom mestu a da se pri tom ne osecam kao partibrejker. Znam da stoje iza svake moje misli u vezi sa ovim skupom. Krecu saputanja oko mene, Nenad i crvena ekipa se spremaju na juris. Odjednom naslucujem da ce se napad desiti veoma uskoro. Glavninu udarca ce pretrpeti ekipa koja je pustena iza ledja Coporu i panduri koji ce pokusati da nas zadrze. Iskreno, pandura mi nije zao. Nisu odrzali obecanje da ce svako ko se danas pojavi sa naci obelezjima biti uhapsen....
...i napad je krenuo...
No comments:
Post a Comment