Jutro je donelo osecaj alkohola, i zadah lesa. Sumirajuci prethodno vece, osmehom sam pozdravio sneg na krovu preko puta moje terase. Secanja su jos ziva, a ukus pobede nikako da zameni alkohol. Ipak, nije mi zao sto sam napisao blog sinoc. Zao mi je nekih drugih stvari, ljudi koji su se nasli u unakrsnoj vatri gde sam rata svestan samo ja, ali tu nista cudno nije. Nije ni novo. Pogodjeno je puno vise osoba, ni krivih ni duznih, nego sto se na prvi pogled vidi. Ali, posledice nece biti vidljive jos neko vreme. Pitanje ponosa je poprimilo drugu konotaciju. Situacija se otrgla kontroli. Nisam ocekivao od sebe reakciju kakvu sam sinoc uspeo da provedem u delo, pogotovo zbog nacina na koji je vece krenulo. Zapravo, konstantno razocarenje u Nju nikako da me natera da se saberem i trezveno razmislim o svemu. Ne zalim vreme, zivce i snagu koji su otisli zbog nje. Zeleo sam to. Bio je moj izbor. Sa posledicama, kao sto sam vec rekao, moram da zivim. Ali, posledice me trenutno uce onome sto je Danijela pricala nebrojeno puta. Polako saznajem sta ne zelim. Koji izbori nisu oni kojima zelim da se odreknem slobode. Zanimljiv paradoks. Zaista jesam neiskusni mladic.
Na bizaran nacin se provlaci nota zahvalnosti prema tebi, ako citas. Nisam jos jasno odredio zbog cega, ali sam taj osecaj primetio dok sam ispijao svoju jutarnju kafu, i dalje pracen oporim ukusom u ustima, vapeci za tecnoscu, u, ironicnog li smisla sudbine, Cuba Libreu. Moj fensi mobilni telefon je sjajno posluzio da proverim sta sam tacno napisao sinoc, ne zaleci da mi potrosi 80 dinara na browseovanje myspacea. Zaprepastio sam se kada sam shvatio koliko je zapravo dugacak blog, posto mi je ruka bila u poprilicno losem stanju, a pijanstvo je bilo konstanta. Zanemarujem dosta gresaka, stilskih i gramatickih, nisam zeleo da popravljam, posto bi narusilo originalnost. A i podlegao bih iskusenju da napisem jos po koji red.
Frizer, dobar covek, uvek ljubazan, ali kulturno distanciran, osisao me onako kao i uvek. Jos jedna nepromenjena stvar je njegovo cudjenje mom cuperku, koji se proredjuje iz dana u dan. Ali, tesko je njemu objasniti da nekih stvari mogu da se odreknem samo ako zaista imam dobre motive za to. Cudno, ja za njega znam da je konzervativac, a on za mene misli da sam anarhista. On mene ubedjuje da ne smem da ostavljam stvari nepromenjenima, dok ja odbijam promenu. Paradoksalna situacija.
No comments:
Post a Comment