to te

Noz je uvek isti. Krv je uvek crvena. Seca knezova asocira na nozeve i krv, ne?
Osecanje nemoci se mocno penje iz peta preko litova, zateze tetive, dok se koza jezi u znaku agresije. Uz butine se provlaci mocan ukus adrenalina, pumpajuci kroz srce hladne trnce uz kicmu. Stopala se spustaju na tle, kolena krckaju jer su izrabljena. Oziljci, jos uvek krvavi od poslednjeg naleta besa se naziru po rukama koje se stezu i lome prste vukuci tetive, dajuci iluziju misica u sakama. Jedna ruka na kuku, cvrsta, znojava, plasticna. Druga na njoj, prikazujuci mikrofilm svih dosadasnjih besova. Posekotine, rascvetali clanci, tragovi tudjih zuba iz krajnjih mladosti.
Ruka koja nije na kuku se otvara prema svetu, prema onome ciju dusu mora oteti. Svi se hranimo tudjim dusama. Pogledima kada oni nestaju. Snaga je u cutanju dok postujemo onoga izmedju dva clanka sake kojom obelezavamo zelju za smrcu. Onog drugoga. Za sebe uvek samo cast. Pa neka bude i smrtna.
Uvek dubok naklon. Voleti smrtovnika je vrhunska vrlina.
Voleti onog koji ti zeli smrt.
Tada se prema njegovoj krvi ponasamo kao prema bacenom obrednom caju.
Placemo za njom.
Ili ja placem.
Pustam svoju krv u znak solidarnosti.
U znak odobravanja.
U slavu hrabrosti.
Jer onaj koji se ne ume povinovati, ne moze vladati.
Cak ni sobom.