Apstinencija, izborna. To je tema mog izlaganja od pre dva dana. Proslo je krajnje zanimljivo. Dakako sam se trudio da ucinim petak barem malo zanimljivijim. Kolege su nestrpljivo iscekivale zavrsetak mog petominutnog izlaganja. Osiromasene face su me promatrale ocekujuci ponovo neki spektakl, da bi mogli da se prisecaju mojih grimasa, konstrukcija recenica u trenucima dokolice na pauzama izmedju predavanja.
Nisam ih izneverio. Pretvorio sam sopstveno izlaganje u obaranje ideja unilinearnosti jednopartijskog sistema. Nisam se dotakao elitizma. Iako sam planirao. Nervoza je bila ocigledna, mimika koja se provlacila iz zadnjih redova je bila neometana eventualnim osecanjima koja bi mogla da se probude kao posledica tih gestova.
Ali nada je cudo. Posle moje recenice:"Necu dugo pricati, bez bojazni.", nestao je naboj. Depolarizovao sam vazduh jednim pokretom izdahom. Istim dahom kojim sam izgovarao neke druge reci. Zelja da se nesto popravi unutar glava okolicara je urodila mnome kao avangardom i nekom vrstom topovskog mesa za profesore. Funkcionalisti su mozda i u pravu kada kazu da svi imamo svoje uloge. Svako zauzima mesto u svom malom univerzumu koje mu pripada. Ja sam po tome loose canon, neko pored koga se ne sme sedeti na nekim predavanjima, ko izgovara ono sto drugi potajno misle, neko ko ne brine o posledicama svojih dela.
Mislim da su u pravu ti koji mojim dozivljajima ispunjavaju tisinu u nedostatku zanimljivijih tema za razgovor. Ne bunim se, cak mi i laska. Tragicno bi bilo da sam deo mase.
Imao sam priliku da upoznam veliki broj ljudi na ovom fakultetu. Volim svoj fakultet. Prva obrazovna ustanova koja mi daje osecaj pripadnosti. Tu sam svoj. Moj bastijon koji sam do sada uvek bio spreman da branim. Podeljeni smo na spratove, vodimo izmedju katedri i ratove. Sve je to deo nekog smeka koji filozofski cini tako zanimljivim.
Lagao bih ako bih zavrsio ovo konstatacijom da je na filozofskom sve sjajno. Nije. Ali i ono sto je lose ili neprijatno pada u vodu kad shvatis kako svaki put kad izadjes iz zgrade filozofskog i vidis kako se svet pokrece, kako sve utice na sve. Nema predvidjanja, sve je predmet verovatnoca i slucajnosti.
Ovo je, verovali ili ne, ljubavno pismo.
Jebi ga, nekad je lakse ne izgovarati neke reci. Tesko je precutati. Jos teze spustiti gard. Nokaut je najcesce bolan. Lepa strana nokauta je sto su slike koje se prolamaju kroz svest neverovatne. Nemoguce ih je reprodukovati. Pretpostavaljam da je ovde malo ko doziveo nesvesticu posle udarca u glavu. Meni se to desilo nekoliko desetina puta. I svaki put je isto. Bol je ostar cim se probudis. Valjda zato sto je u pitanju isti deo tela pogodjen istom jacinom. Isto je i sa nekim drugim mestima. Tu mogu da svrstam veci broj ljudi kao svojih empatizera.
Kako zaobici te neke reci? Ostavljajuci sitne tragove za koje se nadati da ce ostati uoceni, ali se plasiti trenutka kad se staje pred sud, ili besneti jer su ostali izignorisani ili pak previdjeni? Izgovoriti jednom ono sto ti je na umu i ne vracati se vise na to? Znam ljude koji su to ucinili. I znam kako su prosli. Znam kako sam ja prosao. Ne bunim se. Ovo je mentalna vezba. Nema epopeja i eseja za one kojima nije stalo. Nema tih reci kojima ih se moze vratiti. Nema tih reci kojima bih se ja vratio, tako da moram da razumem.
Opet, to ne znaci da ne boli. I ne znaci da sam ravan.
Valjda cu precutati do kraja svog izlaganja kriticne reci. Valjda mi nece lik iz zadnjih redova seckati vrat ako spomenem bilo sta van teme izlaganja.
Imao sam, a onda ne. To je sustina. To je misao koja se vraca konstantno. Ledene pahulje mi seku kozu svako malo. Toplo osecanje koje sam prezirao je nestalo. Nema vise osmeha koji me je susretao dok sam skretao pogled. Nivelisanje i samodisciplina su ucinili svoje. I moja i ona koja nije moja. Nema vise onog poljupca na koji sam se zalio dugo jer me je cepao iznutra malo po malo. Bezobrazan sam, znam. Nema vise onih reci:"Zelela sam da te poljubim.", koje sam cuvao u telefonu do nedavno.
Tja je bilo, toga vise ni'...tako kaze Rambo. Nemoj se ljutiti na mene kada budes citala. Niko i ne zna o cemu se radi, osim tebe, ako uopse budes citala. Ne zelis da slusas moje zalopojke. Nikako ne zelim da te smaram. Zelim samo da budem tu i da sam nevidljiv s vremena na vreme. A onda pozelim i da me vidis, pa da ti izmamim osmeh i zagrljaj. Jer vise od tog ne smem da trazim. Ne vise.
No comments:
Post a Comment