rastanak

Jos nocas draga, budi tu kraj mene ti.
Voleo bih da sam ptica. Ranjenog krila. Mekano me gladiti. Majcinski me gledati. Voleti kao zena.
U glavi bubnjevi praceni dairama. Ne vidim te. Zaboravio sam kako izgledas. Nisam zbunjen. Ne prepoznajemo se.
Ispod mene su samo sitne tackice. Letim bez otpora. Sloboda je to, kazu. Ali sam sam. Ostale su fotografije iza mene. Iza jedne polovine mene. Ne osecam nista sem mraka.
Minuti trceci prolaze oko mene. Obrisi ljudi i objekata me zaobilaze, neki manje, neki vise mutni.
Kaze Rade Serbedzija:"Leti ptico, sokol te nije volio...".
On je pevao o razrusenoj zemlji ugusenoj u krvi, za decu koja su ostala posle te zemlje. Za mene. Za nju. Za nas.
Secam ga se sa koncerta u Istri, krajem devedesetih. Tada nisam znao niti osecao koliko sada.
Jos nocas, draga, tuga tuzno mirise. Pokosena trava pozlacena suncem posle zalivanja, krcka mi pod nogama dok bosonog na kolenima cepam kozu dok istrajem ponizno. Ponizno sam ponosan. Smeh je iskren. Znam odakle dolazi. Znam i kome ide. Znam i da se vraca.
Jos nocas draga, jer sutra sam daleko, najdalje.
Jos nocas draga, samo nocas potrebno mi je rame za plakanje.
Koracao je sitnim koracima na prstima. Nije je gledao, dok je mirisao njihove noci kada su se utapali u mrak, zatvorenih ociju kucajuci u njoj.
Odjek jednog otkucaja je ostavio traga. Suplji uzvrat je izostavio smisao tih koraka. Samo vonj vina. Crnog.
Njegova zestina je mogla da zapali celu cigaretu da je umesto povucenog dima dunuo kroz filter.
I sve je ovo samo hir. U pravu su svi. Mozda.
Neznost nedostaje. A svi dolivaju neznost. Razbacuju se njome po njemu. Za njega to nema vrednost.
Svetlost grada jenjava dok se udaljava kroz misli u neka lepsa mora. Na pucini je samoca. Kalma. Nema vetra. Nema ni konja koje bi bacao sa brodica.
Secanje nek izgori. Cigareta zapaljena malo pre brzo gori na vlaznom vazduhu. Camac je setna personifikacija. On zna cega. Gorece. Hoce. Ali ne ume da pliva. A mora zapaliti to drvo. Vuce ga. Tamnica u sred slobode.
Nije se ni potrudio da stane na cigaretu kad je pala.
Dok plamen hvata ivice secanja, vrelinu potiskuje horizontom.
Uskoro su ostali samo fragmenti. Komadici necega sto ga je odrzavalo iznad povrsine.
Koza pocinje da puca nabubrela od vode. Vreme je.
Postaje sve tezi. Ni ne pokusava da se odrzi.
Dok nestaje ispod povrsine, pritisak u usima je sve jaci. Pluca istiskuju vazduh. Jedan udah i sve ce biti gotovo.
Jos nocas draga, putujemo mrak i ja.
Mrak.