Mrak je. Otvaram oci, imam utisak kao da mi je neko uperio baterijsku lampu u facu. Levo oko je ostalo slepljeno. Imam dosta problema sa tim okom poslednjih par godina. Opor ukus u ustima od sinocnje trezvenke mi govori da sam se verovatno lepo proveo. Carsava je premalo na meni, obicno se sav umotam u pokrivac, ljubomorno ga cuvajuci od umisljenih i usnutih neprijatelja i dusmana. Spustam noge kraj kreveta, prozor je otvoren. Vetra nema. Znojim se, nisam bas siguran od cega, ali pripisujem to krizi za cigaretom. Pakla me doziva, svetlucajuci u mraku, tiho mi saputajuci da je otvorim.
Nedostaje mi ona. Voleo sam je davno. Dugo sam se budio redovno pitajuci se sta radi tog momenta. I ove veceri se javlja isto pitanje, ali scene kojima sebe cinim ljubomornim i hranim svoj bes izostaju. Otvaram paklu, palim cigaretu, pokusavam da izbacim iz glave njeno nago telo, koje ne znam zasto mi se mota po glavi. Obicna glupost, idealizacija, iracionalizacija, nesvest. Mesecima mi je trcala po mislima. Pokusavao sam je se otresti. Suzdrzavao sam se. Besneo. Zeleo. Jurio. Bezao. Mrzeo.
Sada je sve gotovo, hvalabogu. Nema tih losih emocija. Nema ni dobrih. Ali bih i dalje voleo da znam sta bi bilo. Ili kako.
Vetar je najzad poceo da se pojavljuje. Dobar je prijatelj vetar leti. Daje iluziju.
Cujem disanje iza sebe. Na trenutak mi se ucinilo da to ja disem, ali je ritam ocigledno pogresan. Cigareta samo sto se nije zavrsila, ostalo je mozda za jos dva do tri dima. Okrecem se iza sebe, bojazljivo preko ramena. Carsav je rastegnut skoro preko cele povrsine duseka. Silueta tela se nazire ispod prekrivaca. Noge su otkrivene, leva savijena i naslonjena na koleno desne noge, ta koza koju sam toliko dugo zeleo da dodirnem, prepoznajem je iz snova. Povlacim carsav navise, otkrivajuci butine, vitke i zategnute, ali mekane na pogled. Dovoljno rasirene noge me zaticu potpuno nespremnog na ovakvu vrstu zadovoljstva. Venerin breg i linija koja razdvaja dve strane sveta imaju svoj zivot u ovom trenutku. Osecam taj miris zbog kog se devojke bune kada pozelim da ih okusim. Carsav ne nailazi na otpor dok klizi preko njenih povrsina. Mlecna je. Ono malo svetlosti koja dolazi kroz grane se prelama na njenom stomaku, igrajuci balet u ritmu njenih udisaja i izdisaja. rebra se radjaju na njenim grudima, onakvim kao iz mog sna. Da li i dalje sanjam?
Povlacim carsav konacno ka sebi. Nisam ni siguran sta je stvarnost. Da li umisljam? Plasim se da otkrijem ko je ta devojka. Kako sam uopste dosao u poziciju da spavam sa nekim koga ne poznajem?
Poslednjih par centimetara carsava otkrivaju pepeljastu, plavu kosu, krutu i neurednu, usne koje predobro poznajem...sve sto je potrebno da upotpunim ovu zaboravljenu fantaziju jesu oci.
Otvara ih sanjivo, sa osmehom izgovarajuci reci:"Ivane, znam...ali bilo je lepo".
Da, to je ona cije ime ne izgovaram na glas.
No comments:
Post a Comment