sibenik

Prvi pogled na more sa prozora kuce na pedeset metara od zacetka moje loze je propracen peckavim mirisom soli. Sunce je poranilo danas. Nastavlja se iz vode. Odmah ispod mene starac prodaje masline ispod krosnje velikog bora koji zaklanja pogled na suprotnu zgradu i vrtic pored moje kuce. Pejzazom dominira kula izgradjena za vreme turaka na kome je danas groblje starosedelaca. Tamo sam prvi put video svoje prezime na nadgrobnom spomeniku. Bio sam najsretniji kada sam prosao kao "domaci". Jer sam domaci 700 godina. I to se primecuje. Ponosan sam sto sam deo tih zidina. Moja krv je u tome uklesana, iz tog mora se radjala, za taj kamen umirala, tu zemlju natapala znojem. Ziveo sam vekovima tamo. U tim maslinama koje krase dvoriste kuce koja je bila "nasa" sve do poslednjeg velikog rata. Ne ovog raspada, do WWII. Korak po korak se priblizavam tim prelepim uskim ulicama naizgled razbacanim po starom gradu, sve do mora, jer sve ulice vode do rive. Bestimam sebi u birdu dok prolazim kraj parola koje ruze moj grad. Moj Sibenik. Vinova loza je sa desne strane, iznad rive, u dvoristima pravljenim jos za vreme Rimljana, presijava se od jutrosnje rose. Neverovatan je prizor, posto deluje kao da raste direktno iz kamena. Loza je posadjena plitko u kamenu udubljenom i ispunjenom zemljom. Nema nikakve veze sa onim redovima koji postoje u onom filmu sa Kjanu Rivsom gde on muva neku cicu ciji cale drzi vinograde. Ovo je prizor vredan divljenja.
Nekada je sve to bilo posumljeno. Onda su dosli iz Venecije i poskidali borove i napravili od njih stubove za potporu Veneciji.
Miris obale ne nestaje.
Katedrala sv Juraja Dalmatinca je bila razrusena tokom WWII od strane saveznika ako se ne varam, ali bomba koja je pala nije eksplodirala. Sve glave poznatih ljudi i arhitekata koje su radile na njenoj izgradnji danas stoje sa strana te katedrale, u jednom redu. Vecina nije lepa. Ili su klesari bili losi.
Odmah ispod nje, na pet metara, se nalazi riva. Tu sam prvi put izgovorio reci:"Nisam vise nevin". Tu sam poslednji put dobacivao nepoznatim curama.
Tu sam jeo najlepsi sladoled na svetu. Tu sam zeleo da budem proslog leta. Pokraj katedrale sv Juraja.
Setnja vas dovodi do pogleda na drugu stranu obale i mos koji ne svetli nocu, ali koji vas vodi direktno preko njive na koju je magarcem moj pradeda isao pre 100 godina. Voleo je da obradjuje zemlju.
Ja tu zemlju samo volim.
Odatle sam potekao.
Tamo se vracam u mislima.
Veceras sam u Sibeniku. U gradu iz kog sam potekao, kome se vracam.