on drhti

Drhtim ceo. Nisam siguran da li je to zbog ledene kise koja mi svakom kapljicom reze lice, ili zbog treme koju osecam dok se krecem ka poznatom mestu. Ne osecam ruke, a polako gubim osecaj u noznim prstima i strahujem od momenta kada ce taj otudjeni osecaj zameniti uzasni vlazni bol u celom stopalu. Tako zalim sto nisam otisao ni jednom na rehabilitaciju kad su mi govorili da je pozeljno ako ne nosim gips. I uvek je isto. Ne mogu da izbrisem glupi kez sa usta dok se prisecam svega sto se nekad desavalo u sali. Odmazde, osvete, praznjenja besa i frustracija koji su se nagomilavali tokom nedelje, sve se koncentrise u moju pesnicu, i taj osecaj moci kada se iznova iznenadim koliko bola i tudjeg besa i frustracija mogu da podnesem, bez proizvodjenja novog osecaja nemoci koji taj bes prati.
Velika kap vode, skoro kao mlaz, srucio se na moju glavu. Iz meni nepoznatih razloga sam refleksno levom rukom posegao ka temenu, iako svestan da mi je kosa potpuno mokra postala u poslednjih 10 minuta koliko hodam naizgled besciljno, sa iskrenim, ali polusvesnim kezom na licu. Kroz glavu mi prolazi slika njenog lica kada i ako me bude videla. Znam da osmeha nece biti, nikad ga nije ni bilo. Ali nece biti ni ostrih reci, koje sam ostao duzan. Znam to jer je osveta ono sto zelim! A osveta nikad nije bila casna za mene. Tako niko nece dobiti ono sto zasluzuje. Ostajemo na statusu quo. Ali, dragocenost koju nosim sa sobom da bih oprao svoju savest, donosi meni zadovoljstvo, a njoj trag necega sto bez mene ne bi mogla iskusiti nikad.
Nije mi vise bitno ni da li ce ona shvatiti sta je to, niti da li ce znati da ceni istoriju i znacaj tog komadica neceg velikog. Bitno je da ja znam sta sam dao, cega sam se odrekao zbog nekog kome sam bitna nebitna figura. Simbolicki interakcionizam iz prve ruke.
Kisa odbija da revidira svoj nemilosrdni napad. Uslovi u kojima sam su krajnje nefer. Pat pozicija, opet status quo. Sta god da kazem, koju god ponudu da dam, znam da me niko nece saslusati. Kisa nece prestati da pada samo zato sto ja to tako zelim. A meni se bas inati. Znam da sam tek prelezao grip, i da pusim previse, i da me potpuno mokra jakna sa dvostrukim slojem nece spasiti od nove prehlade, kao sto ni stotine momaka poput mene jakna nije sprecila da zivi izgore u napadima napalmom, iako je fire proof. Kako na kisu da budem ljut?
Ako joj se sad zamerim, sledece izlivanje Dunava i Save necu preziveti. Mozda je tako i bolje. Ako sam vez izdao porodicnu tradiciju i odbio poziv pomorca, red je da umrem casno, vodom odnesen, zar ne?
Ah, ove misli me podsecaju na morbidne razgovore o nedolasku na sahrane. Dobro je sto sagovornik iz te situacije ne moze da mi cita misli. Verovatno bi se naljutio.
Uskoro ce taj trenutak, kada moram da predam svoj dragoceni tovar. Momak koji je prosao pored mene sa leve strane, nije prestajao da bulji u moje medjunozje. Ok, znam da statisticki, gay momci gledaju najcesce u predeo prepona
, ali ovo ni na koji nacin nije odavalo utisak prokletog "svidjas mi se" pogleda, vec vise "jesi li se ti to upis'o, b'ate?!". Zastajem da pogledam, indiskretno razvlaceci pantalone. Na svetlu primecujem da je u pitanju ogromna crvena fleka. Znaci da je trenutak blizu i da mi ne preostaje puno vremena. Ne smem da se okrenem iza sebe, jer se plasim prizora nalik u horor filmovima kada krv tece niz ulicu slivajuci se u saht koji je skoro prepun vode. Neka vrsta sujeverja. Kao, ako se ne okrenem, necu biti lik koji krvari i strovaljuje se dramaticno drzeci se za gelender koji se tu nasao pitajbogasto. Mislim, ulica je ravna, nema uzbrdica i nizbrdica. Jos samo nekoliko ulaza. Shvatam zasto bol u nogama nikad nije dosao. Izgubio sam previse krvi. Malo mi se vrti u glavi. Mislim da je sad dobar moment da je cimnem da sidje...