Life is beautiful, ain’t it?

Lepljiv osecaj oko ociju. Pecka kada se otvaraju. Glava puca, izdaleka se cini kao da je tudja. Nesigurnost u proslu noc. Prvedena u krevetu, ili je san bio dovoljno kratak,a dan predug? I tako svaki dan. Uzavrela krv.
Lepo je napolju. Suncan dan. Ali ona ne dolazi iz Zagreba. Zapravo, ne dolazi uopste. I vrti i nosi me. I baca i dize me. Kao vrtlog, ostavlja dezorijentisanog, dok zbunjeno pokusavam da prepoznam krajolike.
Rekonstrukcija dezintegrisanog je hobi, ne nuznost. Mozda i navika, poput zena, alkohola, droge i kocke. Meni najdraze, cigarete.
Kasnije se naziru nove avanture, za njih uvek ima mesta, vremena, potencijala. Nenajavljena akcijanja, svesni blamovi. Lep je zivot, zar ne?
Nepoverenje je mozda najveci problem. Ostaviti po strani svakog dana intimu, ne izgovarati neke reci, oguglati na otupelu srditost. Poljubiti onda kada se tome i sam najmanje nadam. Osobu kojoj se ne nadam. Lep je zivot, kaj ne?
U bilo kom drugom svetu, ove price mozda i ne bi bilo. Verovatno ne. Mozda ne bih ni pisao. Ali, sem ovog sveta nemam drugog. Ali, la vita e bella, non lo e?
Nije teze svakog dana, lakse je, rutina je cudo. Ide kako ide, nema predznaka pozitiva, ili negativa. Velika je zabluda, a bez izuzetka cesta, da je nekad bolje, nekad losije. Samo se problematika razlikuje. Nekad smo problem mi, nekad nam probleme prosledjuju. A nekad se pojave iznenada. Tako se meni dogadjaju problemi u poslednje vreme. U tome i jeste lepota zivota. Ker, zivljenje je lepo, ne?
Krv, suze i znoj. Manifestacije svega za sta se zalazemo. Sila i pamet, zajedno u sukobu. Glupost, iracionalnost, srce, protiv inteligencije, racionalnosti i hladnokrvnosti. Zajedno ne idu.
Zbog prvog se gubi zivot. Zbog drugog se gubi sustina zivota.
Mozda da se zabrinem sto sam jos uvek ziv? Posto mi hladnokrvnost i racionalnost nisu jaca strana.
Ali, la vie est belle, n'est pas?